Često se roditelji iznenade kada primete da njihovo dete pokazuje nasilno ponašanje poput griženja druge dece, udaranja, čupanja, potezanja ili verbalno zadirkivanje. Neki oblici agresivnog ponašanja kod dece, a koja su prethodno navedena, pojavljuju se u predškolskom dobu i u određenoj meri su smatrana normalnim delom razvoja.
Različiti tipovi agresivnog ponašanja u različitim su proporcijama zastupljeni kod dece različitog uzrasta i pola. Pretpostavlja se da je instrumentalno (ponašanje kojim se ostvaruje neki cilj – dobijanje igračke…) i fizički agresivno ponašanje češće kod mlađe dece. Dete, dakle, instrumentalnom agresivnošću brani samo sebe te od napada brani decu koja su mu bliska, da bi sačuvalo integritet, da mu se ne nanese šteta i da se ne ograniče njegova prava.
SVAKI UZRAST NOSI SVOJE IZAZOVE
Verbalno i neprijateljsko nepoželjno ponašanje smatra se karakterističnim za predškolsko doba. Svaka doba nosi svoje izazove i načine kako se nositi s njima. Dete uzrasta od jedne do dve godine je promjenjivog i burnog raspoloženja, a osim toga javlja se i prvi negativizam kada dete na sve odgovara sa „ne“. Govor u tom uzrastui još nije razvijen do nivoa da dete može izreći svoje frustracije te pokazuje ispade besa, koji se manifestiraju bacanjem po podu, vrištanjem čak i udarcem ili ugrizom drugog deteta ako se radi o npr. otimanju igračke i sl..
Oko treće godine dete ulazi u doba prkosa i otpora pri čemu želi sve samo i ne želi da drugi rade umesto njega, dok s druge strane ima potrebu za uživanjem u zajedništvu s drugima što često rezultira sukobima s drugom decom. Dete uzrasta od 4 do 5 godina prolazi burno razdoblje i u procesu je utvrđivanja tuđih i svojih granica te često udara rukama i nogama, baca predmete, razbija, beži, smeje se bez povoda, a javljaju se i prostote. U ovom uzrastu deca vole da naređuju drugoj deci što može biti izvor sukoba među vršnjacima Predškolska deca više iskazuju ljutnju verbalnom agresijom npr. ruganjem, vređanjem, izazivanjem ili svađanjem nego li udaranjem ili štipanjem.
ULOGA RODITELJA U SPREČAVANJU SUKOBA
Navedeni oblici nasilja su normalan deo razvoja dece te je važno naglasiti da je uloga roditelja ili neke druge odrasle osobe s kojom dete provodi vreme izuzetno važna u učenju prosocijalnog ponašanja i sprečavanja sukoba.
Prvi korak u sprečavanju nepoželjnog ponašanja je da roditelji svojim ponašanjem pokazuju prosocijalno ponašanje. Dete uči od svojih roditelja uvažavanje i pomaganje drugima te nenasilno rešavanje sukoba. Aktivna briga o drugima očituje se u iskazivanju poštovanja prema različitosti te u aktivnim oblicima rešavanja životnih zadataka pomaganjem, povećanjem napora i saradnjom.
To bi značilo prvenstveno da roditelji pokazuju kako upravljaju svojim emocijama te da jasno izraze emociju i pozovu dete na saradničko rešavanje problema. Nepotrebno je držati govore o tome kako neko ponašanje nije „lepo“, „dobro“ ili slično, već jasno reći detetu što se od njega očekuje u kontekstu ponašanja. Kod mlađe dece moguće je prekinuti sukob, pričekati da se dete smiri i kratkim i jasnim rečenicama ukaže na nepoželjno ponašanje i načina na koji se može drugačije.
Kod starije dece princip bi bio isti, s tim da je moguće razgovarati o nepoželjnim oblicima ponašanja i štetnost koju imaju za decu koja su bila u sukobu, ali i dobrobitima poželjnih oblika ponašanja. Dakle, ukoliko je dete udarilo drugo dete utoliko je potrebno reći npr.:“Ne želim da udaraš druge ljude! Želim da kažeš ako te nešto ili neko ljuti jer imaš pravo na ljutnju. Mogu ti pomoći da mi ispričaš što se dogodilo i da zajedno probamo doći do rešenja.“ U nekim situacijama je potrebno dete sprečiti da udari tako da mu se zaustavi ruka tokom pokušaja udarca. Tako počinjemo proces odvikavanja od navike da se sukobi rešavaju udarcima. Ponašajni deo je potrebno i verbalno propratiti kako je prethodno bilo objašnjeno.
DUGOTRAJAN PROCES UČENJA PONAŠANJA
Proces učenja novih ponašanja kojima roditelji žele da njihovo dete rešava sukobe je dugotrajan. Potrebna je doslednost i nije moguće očekivati promenu ponašanja preko noći. Istraživanja su pokazala da deca koja su u pozitivnom odnosu s roditeljem, dakle, oni roditelji koji odgovaraju na detetovu potrebu za ljubavlju, pružaju emocionalnu sigurnost, odgovaraju na potrebu za uvažavanjem, pozivaju dete na saradnju i uče ga vlastitim primerom da je suradnja temelj za stvaranje kvalitetnih odnosa.
Osim toga, roditelji koji uvažavaju dete i postavljaju jasne granice iz svog ličnog govora bez nametanja krivice i ponižavanje deteta takođe pozivaju dete na saradnju i pozitivno rešavanje sukoba. Iz navedenog je moguće zaključiti da detetova samoregulacija i saradnja nisu posledica disciplinskih postupaka već upravo suprotno, važan je dobar odnos s detetom.
KADA JE IPAK POTREBNA STRUČNA POMOĆ?
Potrebno je takođe naglasiti koja su to nepoželjna ponašanja koja nisu odraz razvojne faze u kojoj se dete nalazi i zahtevaju pomoć stručnjaka. Ukoliko dete uzrasta od šest godina i dalje ima učestale ispade besa visokog intenziteta i nije u mogućnosti da kontroliše emocije ili nikako ne uspostavlja odnose s drugom decom potrebno je potražiti pomoć. Nadalje, ukoliko detetovo nepoželjno ponašanje štetno utiče na ponašanje drugog deteta ili na imovinu drugoga te ukoliko nepoželjno ponašanje utiče ometajuće na različite aspekte dečijeg razvoja važno je potražiti pomoć.
I na kraju, sukobi jesu deo normalnog razvoja deteta i upravo na neki način imaju funkciju učenja pozitivnog rešavanja sukoba i prosocijalnog ponašanja. U tom procesu deci su potrebni odrasli – voditelji, koji će prvenstveno svojim ponašanjem davati primer pozitivnog nenasilnog rešavanja sukoba.
