Kada sam ja pre mnogo godina bio mali, ne rastom već po godinama u mom komšiluku je živeo jedan dečak Arkadije koji je voleo da jede slatkiše, pa ih je stalno tražio od svog oca.
Njegov otac je bio siromašan čovek, i nije uvek mogao da nabavi slatkiše za svoga sina Arkadija. Ali mali Arkadije to nije shvatao, i stalno je tražio slatkiše.
Dečakov otac često je razmišljao kako da zaustavi dete da ne traži tako mnogo slatkiša.
U to vreme u blizini je živeo jedan mudrac. Dečakovom ocu je sinula ideja. Odlučio je da povede dečaka tom mudrom čoveku, ne bi li ga on uspeo da nagovori da prestane stalno da traži slatkiše.
Dečak Arkadije i njegov otac uputili su se tom mudracu. Kad su stigli do njega, otac mu reće:
“Dobri čoveče, da li bi zamolio moga sina da prestane da traži slatkiše koje ja ne mogu da mu nabavim?”
Kako je ovaj mudrac i sam voleo slatkiše, nije mu bilo lako. Mislio je kako da postupi. Na kraju je odlučio da predloži ocu da ponovo dovede sina sledećeg meseca.
Za to vreme mudrac je potpuno prestao da jede slatkiše. Kad su dečak i njegov otac, nakon mesec dana, ponovo došli, mudrac reče dečaku:
“Moje drago dete, hoćeš li prestati da tražiš slatkiše koje ti otac ne može priuštiti?”
Od tada, dečak je prestao da traži slatkiše. Dečakov otac upita ovog mudrog čoveka:
“Zašto nisi molio moga sina da prestane da traži slatkiše kada smo ti dolazili prošlog meseca?”
Mudrac odgovori:
“Kako da tražim od dečaka da odjednom ostavi slatkiše kada ih i ja sam volim? Pa ipak tokom prošlog meseca prestao sam da ih jedem.”
Dragi drugari, lični primer mnogo je snažniji od samih reči. Ako od nekog tražimo da nešto učini, mi to i sami takođe to moramo činiti. Mi ne trebamo da tražimo od drugih da čine ono što sami ne činimo.
Pobrini se da tvoja dela i tvoje reči budu uvek jedno.
Razumemo se! Zar ne?
