Памтим меко крило
и њено лице мило.
Наборане руке у мојој коси,
умилни глас који радост носи.
Смешне приче терају сузе на очи,
кад се уживи у њих, жила јој искочи.
Нема проблема који не може да реши,
ако неко тако не мисли, заиста греши.
Свакој болести она нађе лека,
никада не одустаје, ништа не чека.
Узбуђено бих чекала тај дан да сване,
када ме воде код бака Дане.
Мирис крофни, шећера у праху,
осећам и сада у свом даху.
Тако ће бити док је света,
наша љубав заувек цвета.
Ментор Taња Цекић
