Болешћу прикована за кревет, девојчица је живела у самом корену високе, превисоке, у срце неба заривене бетонске куле. Око ње је брујао град, али кроз прозор своје подрумске собе могла је да види само стопала пролазника у непрестаном покрету.
»Куда ли иду? Шта траже?« — питала се, али одговора није било.
Изнад свега узбуђивала су је разиграна дечја стопала, нарочито она најмања. Посматрајући их, чинило јој се да трчи заједно с њима. Брзо, брже, још брже! На ливаду, уз планину, низ долину, и још даље: велик је и шарен свет!
Да је ветар, појурила би улицама, замрсила гране дрвећа, поскидала људима шешире. Да је облак, спустила би се на врх Сребрне горе, окупала у мору, потрчала за звездама и птицама. Девојчица уздахну. Из свог бетонског дворишта, ограђеног високим зградама као каменим литицама, једва је могла да види комадић неба. Шта да се о облацима каже? Личили су на лептире, и брзо нестајали.
Придржавајући се за зидове, девојчица покуша да начини неколико корака, без успеха. Мајка ће се тек пред вече вратити с посла. Кад би бар имала пса или мачку? Ах, којешта! Где у њен тесни кавез да стану пас и мачка? Једва сунчева зрака понекад залута, заигра по зиду, каже: — Улови ме, улови! — па оде.
Девојчица напрегнуто ослушну.
Из дворишта су допирали дечји гласови. Чу одскакање лопте о бетон, радосни смех победника, па љутњу пораженог. А онда, наједном, као да је с неба пала, улете лопта кроз прозор. Дечак, који је трчао за њом, чучну и загледа се у дубину.
— Па, овде има неког? — узвикну и стрча се низа степенице.
— Еј, ти тамо, врати ми лопту! — малишан нахрупи унутра и, угледавши девојчицу, устукну, запрепашћен, зграби лопту и побеже. Али већ сутрадан закуца на врата, и поче често долазити, доносећи различите дарове: цвет кестена, камичак чудног облика, врапца сломљеног крила….
— Једва сам га спасао од мачака! — малишан спусти повређену птицу на руб кревета, а девојчица од страха завуче главу под јастук.
Али већ након неколико тренутака њен страх прерасте у сажаљење. Птица је једва дисала. Шта је могла осим да јој превије крило и нахрани је мрвицама хлеба?
А онда потече време као киша низ олук, али врабац се споро и тешко опорављао. Већ. је пролеће извлачило травке из земље кад је први пут залепршао крилима. Али тек кад лето затабана двориштем, девојчица отвори прозор, стаде у страну да би птица могла да излети, и прошапута:
— Лети, јадниче!
Али врабац се и не маче ни први ни други дан. Тек трећег дана слете на прозорски оквир и рече:
— Хвала ти, а сутра ме чекај у исто време!
— Шта је сад ово? — девојчица се запрепасти. — Да не сањам? — окрете се ка прозору, али на прозорском оквиру врапца већ није било.
»Мора да ми се причинило?« – помисли, одлучивши да мајци и дечаку о овоме ништа не каже да јој се не би смејали.
»Који још врабац говори?« — рекли би јој. »Баш којешта!« – и сама исто закључи, па ипак, још од зоре поче чекати птицу, али врабац нити се јави нити појави.
»Заборавио ме?« помисли и таман хтеде да се завуче под покривач кад чу лепршање крила и нечији јасан глас:
— Извлачи се из кревета! Журим.
— Ко си ти и куда журиш? — девојчица се трже и обазре око себе: нигде никога.
»Вероватно још сањам?« – шапну себи, кад онај глас поново рече да му се жури.
Девојчица у чуду рашири очи: на прозору је био њен врабац, а крај његових ножица блистао је неки малени, округли предмет налик семенки лубенице, сав златаст.
»Да није он то говорио?« – не верујући самој себи, девојчица навуче прекривач до браде, а врабац прекорно прошапута да нема времена за играње.
— Устани и посади семенку расковника, а онда чекај док из ње не израсте плод. Кад се распрсне, прогутај његову коштицу, али га пре тога не дотичи и ником ништа не причај! — нагло, као што је и дошао, врабац одлете, а девојчица подиже семенку с прозора, и запрепасти се: била је тежа од највеће лубенице, и топла. Од врапчевога кљуна? Њеног длана? Чега ли. Зачуђена, она је стави у лонац земље и зали.
Јесу ли дани, или је као пена у брзој реци, летело време? Иза окна су већ промицале прве пахуље снега, а из семенке ништа да никне.
»Можда сам ја врапца само сањала?« — помисли девојчица тонући у сан, али кад ујутро отвори очи, у лонцу се златио нежни изданак расковника.
»Када ли ће порасти?« — питала се.
Недеље и месеци су пролазили, поново пролеће као златна веверица скакутало по дворишту, а изданак никако да се дигне од земље. Опет су се чули дечји гласови и ударане лопте у бетон, али дечака није било. Од мајке је девојчица чула да се дечак одселио у други град, и растужила се. Готово заборави да залива изданак, кад опази да из пазуха листа избија тамномодри пупољак.
Свакога дана бивао је све крупнији, а кад се почео отварати, девојчица осети како и она постаје јача. Мајка, чудећи се, подиже обрве:
— Откуда овај цвет овде? — узвикну запрепашћено, али девојчица не изговори ни речи.
Чудесно миришући, сав прозрачан, плави цвет са високим руменим прашницима треперио је у струји сунчевога праха, постајући свакога дана све блиставији, све већи. А онда, у самом његовом срцу ниче плод. Цела соба била је пуна његова сјаја и мириса, али мајка није више ништа питала. В
идела је да биљка весели девојчицу и спокојније је одлазила на посао.
»Хоће ли се икада распрснути?« — девојчица је нетремице зурила у плод, а време се вукло као кишне капи низ окно.
Па, ипак, излете из плода, једнога јутра, коштица као златна пчелица и слете девојчици на длан. Дрхтећи, она је прогута и истога трена поскочи на кревету.
— Ја ходам! Ја трчим! — узвикну сва ван себе и хтеде да излети напоље, кад је прену нечији слабашни гласић:
— Лепо!! Лепо!! Али помози ми!
»Можда се врабац вратио?« — помисли и окрете се ка прозору, али врапца тамо није било. Само се, заглављен између две цепке, копрцао малени, риђи цврчак, пиштећи.
— Шта чекаш? — цврчак прекорно махну главом, а девојчица, напокон, схвати да то он говори, приђе и извуче га из пукотине, запрепашћена како то да она разуме језик птица и буба.
— Како да и не разумеш? — цврчак се тихо насмеја, као да чита њене мисли.
— Расковник ти је вратио ход и подарио немушти језик, али врапца не чекај! Он је у 3емљи Плавих Ветрова, а мене је послао да те тамо одведем. Затвори очи и број до десет…
— Баш си смешан! — девојчица се закикота, али ипак затвори очи, осећајући како је захвата лагани дремеж.
Ко зна колико је спавала? Шта сањала?
Када је отворила очи, била је на обали неког језера, пред вратима дворца начињеног од светлости.
— Каква је ово кућа? Где сам? — зачуди се, али је цврчак упозори да ништа не пита. Није ни имала времена да пита — пред њом су се отварала нека прозирна, блистава врата. Забљесну је сјај врта, какав никада није видела, ошамути мирис цвећа, за које никад није чула. Изнад високих, крупних цветова летеле су плаве птице налик крупним плавим лептирима, али шум крила није се чуо. Наједном, једна од њих слете јој на раме и рече:
— Ја сам твој врабац!
— Не говори глупости — девојчица одречно одмахну главом. — Мој врабац био је сив!
— Био сам сив тамо у граду. Ово је Земља Плавих ветрова. Овде су врапци плави, али моје време измиче: узми прегршт семенки и иди, много је болесних и несрећних на свету…
Плави сјај врапчевих крила преобрази се у плави прамен измаглице. Врапца нестаде. Нестаде и дворца начињеног од светлости и врта пуног мириса. Девојчица у чуду протрља очи. Је ли могуће? Била је опет у свом подрумском стану изнад кога су се, као стрме литице, дизала бетонска здања замрачујући видик.
»Сигурно сам све то сањала?« — помисли.
Али кад отвори шаку, на длану виде прегршт чудног светлуцавог семења, тешког и топлог, утрча у кухињу и једно даде мајци. 3атим пође по свету да остале раздели болеснима…
Птице су испред не летеле и јављале јој куда треба да иде, а цветови се отварали да је поздраве. И девојчица је ишла: преко брда и долина, преко ледењака и пустиња, постајући свакога дана све већа и све лепша, све док из 3емље Плавих ветрова не стиже глас о врапцу који се претворио у младића и пошао да тражи лепотицу која му је, некада давно, превила сломљено крило.
