Ко има друга, има све –
и пријатеља, и помоћ у свакој прилици,
и адресу за писма, и гитару за песму,
и још десет прстију када је мало својих десет,
и уво за тајну, и уво за жељу,
и још једне очи, и још једну памет.
Другарство није птица,
– птица одлети.
Другарство није бели зец,
– зец је плашљив.
Другарство није пахуљица,
– пахуљица је лепа, али се истопи.
Другарство није злато,
– злато се купује.
Другарство није шапутање,
– шапутање се претвори у јединицу.
Другарство је као храброст војничка,
као часна реч,
као стално сећање на друга.
Два друга и лопта су утакмица на мале голове.
Два друга у клупи јесу кућа у разреду. Кад два друга поделе
ужину, то личи на свечани ручак.
Друг зна да сабира – али за двојицу.
Једна јабука и још једна јабука су – по једна јабука за два друга!
Друг зна да дели.
Кад се једна јабука подели на два друга, добијамо по један
румени образ
јабуке за два друга.
Друг не живи сам, издвојен.
Две ноге и лопта нису довољни за игру.
У школској клупи не седи само један ученик.
Ужина није лепа када се једе кришом, без друштва.
Да би неко био друг, потребно је да нађе још једног друга.
Друг је само другу друг!
Дечак дечаку!
Девојчица девојчици!
Девојчица дечаку!
Дечак девојчици!
Тражимо себи другове –
једног,
десет,
читав разред другова.
