Svako veče ja se mučim
svoje lutke da naučim,
nek’ se zna: jedan i jedan da su dva.
One lepo ruke skrste
i gledaju moje prste,
da se zna:
jedan i jedan jesu dva.
Poslušne su moje lutke,
sve na klupi sede ćutke,
svaka želi već da zna:
jedan i jedan da su dva.
Ali, šta ću, sve su glupe,
iako su vrlo skupe,
jer nijedna da mi zna:
jedan i jedan da su dva.
