Пахуље веју,
деца се смеју.
Трче, журе,
да санкама јуре,
и на врх брега,
од чврстог снега,
да направе снешка
који носић чешка.
На језеру, доле,
сасвим друга прича:
Клизаљке обуо
тамо неки чича,
на лед стао,
па неспретно пао.
Устао, а није знао
да је дечицу насмејао.
Поклони се, па им рече:
„Заказујем исту тачку
сутра увече!“
Испред једне куће,
пију чајеве вруће,
баке, деке
и нечије тетке,
док им грудве прете,
од главе до пете,
да су лаке мете,
за једно несташно дете.
Из крајичка све их гледа
једна Слађа,
слађа и од меда.
Под чизмама
снег јој пршти,
мама је зове,
а она се мршти.
Неће у кућу,
до игре јој је стало,
па одговара мами:
„Смем ли још мало?“
