Усред једног старог тора, 
који некад беше школа,
испред табле стоји уча.
Где су ђаци, шта се деси?
Побегоше некуд деца,
бацила су своје књиге,
по дворишту бесно јуре,
јагње блеји, јаре скаче,
један муче, један њаче.
Намршти се стари уча
што за школу свет не мари.
Не може да слуша цику,
викну јако: кукурукуу.
– Кукурику, сад је доста,
овде прави хаос поста.
Пао ми је мрак на очи,
више неће тако моћи.
Одсад сам ја овде газда,
неће бити лома вазда.
Нови закон важи сместа:
Забрањено прескакање плота,
брање купуса без дозволе,
улазак у башту без пропуснице,
бежање из школице.
Мора нешто да се мења,
деца су нам много лења.
Мама коза, мама гуска,
свиња, кобила и патка,
збуњено у петла зуре,
док за децом својом јуре:
Јарићи, не скачите!
Магарци, не њачите!
Гушчићи, не гачите!
Сви пачићи у један ред!
Петао крила рашири,
наједном се све умири,
не мрдају нити јуре,
збуњено у петла зуре.
Сви слушају, влада тајац,
овца трепће, теле блене,
нико ни да оком скрене,
сви збуњени од те сцене.
Кад одједном, изненада
диже прстић једно пиле.
– Тражим реч, драги учо.
– Шта ти треба, брзо реци,
јер за реч и други моле.
– Значи ли то, ја се надам,
да од данас нема школе?
Сагласни су сви прасићи,
сложили се сви јагњићи,
јаре, гушче и магаре.
Подржало цело јато,
пилетову дивну жељу.
– Таман посла, приче доста,
а ви, клинци, правац школа,
без школе си само пола.
Хајде, хајде, смо хитро,
из школе се носи кући
све паметно и све битно.
Мајка крава рече сину:
– И ти, воле,
трк до школе,
не дозволи да те
стално вуку за рогове,
већ слушај шта говоре.
Гуска гледа своје гушче,
– Хајде, гушче,
и ти у школицу,
да загрејеш столицу,
где је пут да пронађеш,
из магле да изађеш.
Ћуран гледа жену ћурку,
дигоше тад главу горе,
мало ћуре да прекоре:
– Слушај ћерко,
чека клупа,
ако будеш неписмена,
цели живот бићеш глупа.
– Ти магарче тврдоглаво,
размисли сад шта је право.
Магаре тад диже уши
и пажљиво њима слуша
шта говори овај скуп.
– Ја се слажем,
већ је доста
да говоре да сам глуп.
Сви од реда,
кренуше до своје клупе.
Напуни се стара школа,
ђак до ђака мирно седи,
овај призор пара вреди.
Сви гледају дивну слику:
– Тако треба, поносан сам,
викну уча: „Kукурикууу…!“
