Ona je dete sa sela,
Odrasla je igrajući se u blatu,
Spavala sa mačkama,
Koje bi povijala kao da su bebe,
Da i njena majka je pazila da ne nazebe.
Ali pustila je dete da uživa u sreći,
Kako je to smela, neko će reći.
Devojčica duge kose pravi tortu od blata,
Imala je i po nešto od alata.
Uzimala krišom, da ne vidi tata.
Devojčica je maštala o boljem svetu,
O napuštenim životinjama kojima pronalazi dom,
O tome kako će jednog dana biti dobra vila.
Nije da nije to učinila.
Devojčica bi sadila cveće,
Čuvala zečeve,
Grlila drveće.
Puna sreće i topline.
Da spomenemo i njene ćurke,
Jer svaka je imala predivno ime.
Devojčica se igrala u blatu,
Trčala bosa po travi,
Krala komšijske trešnje,
Mislivši da je ne vidi niko,
Odrasla je u ženu,
Ženu koja i svoje dete hoće da nauči svemu.
Želi da je nauči da nije strašno ako isprlja novo odelo,
Da mačke u kući nisu višak,
Da nije ružno ako uzme prljavo kuče sa ulice,
Okupa ga i prinese uz svoje lice.
Da nije čovek koji radi u gradskoj čistoći ispod njenog nivoa,
Neće joj reći
Da uči da ne bi završila kao on.
Želi da je nauči koliko svaki je svako posao težak,
Koliko je svaki čovek vredan dok se bori za život svoj.
Želi da je gleda kako se igra u blatu,
Kako se nervira jer kolači nisu ispali lepo,
Pa u pomoć zove tatu.
Ne nije zaključak odgajiti dete u blatu.
Zaključak je jasan detetu treba pružiti svu slobodu sveta
da bi shvatilo kako je kad se gubi, a kako je kad cveta.
Ana Milivojević ima dvadeset godina i pisanjem se bavi od osnovne škole. Studira srpski jezik i književnost . Objavila je zbirku poezije i proze „Srce aprila“.
Njeni radovi su nagrađivani i objavljivani u raznoraznim zbornicima u Srbiji i van nje.
Član je književnog kluba ,,Mirko Banjević’’ iz Paraćina. Glavni motiv za pisanje joj je oduvek bila ljubav.
