Клупа стара приче ствара,
Увек нове с пуно дара.
Прича прву, другу, пету,
Док не стиже на десету.
А десета тајну крије
О прамичку косе њене
Који мучи једног Жарка,
Па посматра из прикрајка.
Жарко такву муку мучи
Да не може ни да учи.
Клупа прича причу ову,
А већ смишља неку нову.
Прича тече као река
Жарко је већ постао дека.
Љубави су многе биле
И од клупе нису криле.
Зато она тајне зна
А сада их знам и ја.
Школска клупа јесте стара,
Но и даље разговара.
Она чује, прича, ствара
И води ме до бескраја.
Можда она чак и зна
ко се мени допада.
И кад прође година ова
Можда се ради прича нова
Коју ће да прича клупа стара
И са новим петаком успомене ствара.
Ментор: Љиљана Суботић