Nа самој ивици мочваре живео је старац сребрнаст и танак да си га у иглу могао уденути. Живео је сам, уз пса и птице-мочварице које је од ловаца и мразева спасавао.
Смејали су се сељаци његовом дружењу с птицама, али он није обраћао пажњу на њихов смех. Чапље и роде, вивци и дивље патке кружиле су око његовог кућерка као да га поздрављају. Сељаци су били убеђени да он зна језик птица, да је у дослуху с њима и да му оне најављају наилазак болештина и непогода.
— То је онај што разговара са птицама! — шапутали би када би старац дошао у село.
А долазио је, тачнији од звезде, увек у исто време да одзвони вечерње и јутрење, не тражећи никакве надокнаде за своју службу.
Једини услов који је још пре много година поставио — био је да сељаци не убијају птице како за његова живота, тако и после његове смрти. Село је тај услов прихватило, смејући се: ко још мари за птице? Неће их таманити, нека му буде! Важно је да неко службу звонара обавља, да звоно звони.
И звоно је звонило, јављајући венчања и рођења, празнике и умирања. На њиве и на ливаде изливало је оно своју бакрену душу, а старац и звоно постали су временом толико блиски да је звоно одбијало да звони када би неко други вукао уже. Је ли чудо што село поверова да између старца и звона постоји некаква тајна веза?
На сва питања радозналаца старац је одговарао ћутањем, одлазио птицама или се враћао звону, а звоно је кликтало као да се радује додиру његове руке. Људи и звери, облаци и ветрови — утишавали су се да га чују.
Али, дешавало се да звоно у невреме зазвони. Сељаци би тада журно остављали мотике и косе, па или трчали у село да гасе пожар, или скидали капе, шапућући: — Бог да му душу прости! — а над њивама и ливадама још дуго је, као некакав небески уздах, лебдео утишани јек звона.
Но, такви тренуци били се ретки. Звоно је најчешче радосно звонило… По њему су се послови почињали, очеви одлазили у поља, дечаци у школу или игру, а године су пролазиле. Жутеле су се и изнова зелениле трске, пробадао звоник широко небо над равницом, дечаци постајали бркати, строги очеви, а све тањи, све сребрнастији бивао старац, све тиша песма звона.
А онда свану и јутро у којем звоно остаде немо. Као камен је тишина притискала село, а нелагодност расла.
»Успавао се старац!«, помислили су прво сељаци и погледали пут мочваре над којом је немирно кружило јато птица. »Одзвониће увече.«
Али, звоно је и увече ћутало. Ни наредног јутра није се јавило и неколицина сељака одлучи да оде и види шта је са старцем. Колиба у којој је становао била је празна: старцу и псу ни трага.
»Мора да је одлутао међу трске?« — помислили су и нису га више тражили, уверени да ће међу трскама ишчезнути као што ишчезавају вилин-коњици или локвањи.
Мало их је узнемирило јато птица које је кружило над мочваром, кад један младић рече:
— Сада ћемо бар слободно моћи да ловимо!
— Обећали смо да не пуцамо у птице! — подсети га један домаћин, али младић се наглас насмеја и подиже пушку увис.
Звизну метак, чу се крик погођене птице и изненадни, оштри звук црквеног звона.
— Гле, вратио се старац! — узвикну плећати сељак. — Али, што звони? — сељак ослушну и сумњичаво заврте главом. — Није ни јутрење, ни осмртница, шта је?
— Пожар? Рат? — нагађали су трчећи ка селу, јер звоно није престајало да звони оштро и опомињуће.
Тако су се и на звоник попели не верујући сопственим очима да крај звона никога нема, да звоно само од себе јечи све гласније, све јаче. Узалуд су га заустављали. Звоно је тутњало и дању и ноћу, мукале краве, пиштала деца, злокобно крештале птице залећући се људима у лица. Нису знали како да се одбране, док неко не предложи да пуцају: кад неке побију — остале ће побећи!
Суну у небо прасак пушака. Неколико птица окрвављена перја паде, а звоно као да се помами. Његова јека сада је потресала и земљу и небо. Узалуд су људи памуком затискивали уши! Узалуд су деца завлачила главе под јастуке! Звоњава је пролазила кроз зидове, кроз јастуке! Чинило им се као да им у глави звони, да звоњава негде у њима избија. Тако су већ од самих себе почели да беже.
— Морамо нешто учинити! — рече старешина села и нареди тројици најхрабријих младића да се попну на звоник и челичним ужетом вежу звоно. Али, узалуд су га везивали! Звоњава није престајала. Звонило је и звонило, док људи нису почели и на саму помисао о звоњави да се јеже и затварају у куће. Зима и глад ближили су се једнаком брзином, а неиспавани и заглухнути људи свађали су се безразложно и за ситнице.
Коначно, неко предложи да сруше звоник. Тако ће и звоно морати да заћути. Али, на ужас села — звоно ни након рушења звоника није умукло. Чак му је глас био још продорнији, још јачи. Ни снег није успевао да га пригуши, ни ветрови да га одувају.
— Ово је пакао, људи! — рече један од сељака, а некоме паде на памет како би најбоље било да звоно затрпају у земљу: благословена је земља — упиће његов звук, ослободиће их.
Предлог је у почетку, уз смех, одбијен. Али, кад звоњава истањи сан и стрпљење људи — ископана би дубока јама, у њу бачено звоно и затрпано земљом и камењем.
3а часак им се учини да су се ослободили беде, али тек што паде последња лопата земље а звоно се огласи окрутније и жешће но икада. Узалуд се трудили да га угуше: јечало је као уклето, а звоњава је и из земље и из неба извирала и обрушавала се на село. Узалуд су дани летели! Већ је и земља зелену кошуљицу облачила, а облаци мирисали на пролеће: звоно је брујало.
Није преостало ништа друго до да се бежи. Људи су почели журно да скупљају ствари и алатке које ће понети у нови крај, а душа им се грчила при погледу на куће и њиве које остављају. Чекало се још да се старци и деца попну на кола, па да се крене, кад се изнад глава бегунаца појави пар рода и поче да кружи над селом сасвим ниско, једва замахујући крилима од умора. Како би им се раније као весницима пролеће, као старим приајтељима радовали! Како су им сада биле мрске!
— Како право имају оне на дом који ја морам да напустим? — повика дебели сељак кад виде како једна од рода уместо на кров — пада на ледину, и потрча да је дотуче мотком. Али, само што подиже мотку, а један дечак који је сељаку једва допирао повише колена — зграби роду и притисну је себи иа груди.
— Не дам је! Не дам! — викало је дете, својим телом бранећи птицу, све док сељак с мотком није устукнуо. Људи од запрепашћења нису могли да дођу к себи, кад неко с неверицом узвикну:
— Гле, звоно је престало да звони!
Гомила се, наједном утиша и читав један дуги тренутак људи су ослушкивали тишину, не усуђујући се да отворе уста, као да су се плашили да би својим гласовима могли пробудити звоно.
— Шта ли је зауставило звоно? — питали су се очима, а онда им поглед паде на дечака и птицу и све им постаде јасно.
Спомену неко старца који је разговарао са птицама, сети се село погодбе с њим, одбаци пушке и поче уносити ствари у куће.
Како је слатка била тишина! Како је нежно падала на људе и на поља! Људи су ћутали као да се плаше да је не поремете својим гласовима. Чуло се само како ветар на рубу мочваре разговара с трскама, односећи у свет причу о звону које је опомињало, о дечаку и роди, о старцу који је знао језик птица.
