Сто пута сам за њом гледао
и сто пута пролазио
испод дуге,
иза брда,
да је такнем, мало пипнем,
сјајну звезду,
дирнем, штипнем!
Да се са њом измотавам!
За рукицу да је држим
и гледам је док се буди,
да ми светли,
да ме греје,
жив ми био, па видео!
Што се мрштиш?
И сам сам се зачудио!
Шта све сјајна звезда уме!?
Триста чуда она знаде,
весница је белог дана,
јутреница са Истока,
поранила,
пре свитања,
свуд около обданица…
Што се чудиш?
Светли, сија, гле, Даница!
На јастуку, мирно спава!
Сто пута сам себи рекао,
баш ме брига,
није шала!
Мене једна звезда чува,
светлa, сјајна, сва дрхтава,
што ме питаш, па се чудиш?
ТО ЈЕ ЗВЕЗДА СВЕТЛУЦАВА!
