Jednog dana neki čovek nađe orlovsko jaje i stavi ga pod kokošku.
Nakon izvesnog vremena orlić se izlegao istovremeno kad i pilići.
Počeo je da živi i ponaša se kao ostali pilići. Odrastao je sa njima.
Čitavog života orao je radio isto što i kokoške u dvorištu misleći da je jedna od njih.
Kljucao je naokolo u potrazi za bubama i glistama, kokodakao i lepršao krilima, uzdižući se po koji pedalj iznad tla.
Prošle su godine i orao je ostario.
Jednoga dana ugledao je u visini, na vedrom nebu, čudesnu pticu moćnih raširenih krila, kako lebdi na vetru.
Stari orao je gledao zadivljeno uvis.
“Šta je ono?” – upitao je.
“To je orao, kralj ptica”, rekla mu je jedna starija kokoška.
“On pripada nebu, dok mi kokoške pripadamo zemlji.”
I tako je orao umro među kokoškama, celog život ne znajući KO JE
Like this:
Like Loading...
Related
