Гледаш, је ли, мога коња,
Господару стари?
Не знаш је ли коњ ил птица
Ластавица?
Скидај наочари
Не можеш се нагледати,
Већ хајде пазари!
Ти још питаш за Путаља,
Да ли ваља?
Немај бриге!
Да не ваља, не би био
Он код Циге.
Не можеш га у царевој
Наћи штали,
Само Цига што не уме
Да га хвали.
Да га поспе сувим златом,
Ко не штеди,
Још и онда један дукат
Више вреди.
Ако имаш, једе сено,
Зоб и сламу,
Ако немаш, он не иште,
Не треба му.
Немој да му гледаш зубе,
Мој голубе,
Ни ја му их нисам глед’о,
Немој ни ти,
Тај не може остарити.
Што га дуже тераш, куме,
Све је млађи,
Па де сад му
Пара нађи!
А што питаш хоће л’ моћи
Какав јендек да прескочи.
Јендек, јендек, какав јендек?
Тај се није још родио,
Кој он није прескочио,
Прескочи га тако лако
Као да је пиле неко,
И то уздуж, не попреко.
Ја га јашем без седла,
Седласта му леђа,
За пасош га не питај,
Јер то њега вређа.
Иди, куме, иди, иди,
Још ме питаш како види
То је да се приповеда
Види остраг ко и спреда,
Види ноћу ко на дану,
А на дану ко у ноћи,
Такве су му очи.
А што питаш, мој пријане,
Има л мане,
Та зато га и продајем,
Мој пријане,
Јербо нема мане,
Такви коњи нису за нас,
За Цигане.
А брзина каква му је?
Малко је бржи од олује.
Сад ћеш чути,
Казаћу ти
Једном сам се из Ердута
Враћ’о с пута.
Мада нас је пљусак вио,
Он се није уморио.
Муња севне, а он рже,
Пљусак брзо, а он брже
Пљусак пизман на мог хата,
Па га хвата,
А Путаљ га преко гледа,
Па се не да.
Пљусак лети да полије,
– Тек што није!
Кад стигосмо под шатора,
У цигански дворац леп,
На мом коњу све је суво,
Покис’о му само реп.
