Nekada davno, još dok je postojalo Panonsko more, doplovio sam do očaravajućeg grada Harmoni Hilsa gde je živela grupa mojih prijatelja koji su se spremali da se upuste u neverovatnu avanturu.
To su bili Lili, radoznali zec, Olivera, razigrana lisica i Mia, mudra sova. Bili su nerazdvojni i uvek su tražili nove i uzbudljive stvari za istraživanje.
Jednog sunčanog dana, dok smo sedeli na svojoj omiljenoj livadi, Lili je sinula ideja.
„Idemo u avanturu prihvatanja! Čika Keko, hoćeš li i ti da ideš s nama?“, uzviknula je, a oči su joj zaiskrile od uzbuđenja.
„Šta je to avantura prihvatanja?“, upita Oliver, nakrivivši glavu od radoznalosti.
Mia, mudra sova, tiho je huknula: „Avantura prihvatanja je putovanje na kojem učimo da prihvatimo naše različitosti i slavimo ono što svakog od nas čini jedinstvenim. Radi se o otvaranju naših srca drugima i prihvatanju ih baš onakvima kakvi jesu.“
Svi smo prihvatili ideju i spremili se da započnemo svoju avanturu. Putovali smo kroz magičnu šumu, gde je drveće šaputalo drevne priče, a šareni leptiri plesali oko njih. Na putu smo nailazili na razna stvorenja, svako sa svojim posebnim osobinama.
Dok smo se približavali Duginom mostu, nebom se protezao zaslepljujući luk boja, Lili se okrenula ka nama:
„Ovde naša avantura prihvatanja zaista počinje. Moramo preći most ruku pod ruku, pokazujući da prihvatamo i cenimo jedni druge.“
Oliver se nacerio, a Mia mudro klimnula glavom. Zajedno smo napravili prve korake na Dugin most, srca otvorena za čuda koja su nas čekala.
Na drugoj strani smo našli zemlju ispunjenu cvećem za prihvatanje. Svaki cvet ima latice različitih oblika, veličina i boja, baš kao što smo I mi sami različiti. Divili smo se lepoti koja nas je okruživala.
„Pogledajte ovo cveće“, rekla je Lili, podigavši buket. „Svaki cvet je jedinstven, baš kao i mi. I svi zajedno stvaraju prelepu baštu prihvatanja.“
Dok smo nastavljali svoju avanturu, sreli smo ljubaznog slona po imenu Eli, koji je imao velike uši i mogao je da čuje i najsitnije zvukove.
Oliver, uvek onaj zaigrani, odlučio je da izazove Eli na igru: „Ko može da čuje najtiši šapat?“
Naravno da je Eli pobedio jer su njegove velike uši zaista dar prirode.
Na livadi prihvatanja, naišli smo i na mudru staru kornjaču po imenu Timi, koja se kretala polako, ali duboko razmišljala. Timi je podelila vrednu lekciju sa nama:
„Ponekad, pametno trošenje vremena može dovesti do najdivnijih otkrića.”
Potom smo upoznali bumbara po imenu Beni, koja je voleo da zuji okolo i širi sreću. Beni nas je naučio da čak i najmanja stvorenja mogu imati najveća srca.
Dok smo putovali dalje, shvatili smo da prihvatanje nije samo razumevanje drugih; radilo se i o razumevanju sebe.
Svako od nas je imao snage i neobične karakteristike koje su nas činile posebnim, a prihvatanjem sebe, mogli smo bolje da prihvatimo druge.
Konačno, pod senkom Drveta mudrosti, Mia je progovorila:
„Naša avantura prihvatanja nas je naučila da svako stvorenje, veliko ili malo, ima nešto posebno da ponudi. Prihvatanje naših razlika čini svet šarenijim i uzbudljivijim mestom.“
Lili, Oliver, Mia I ja smo sedeli zamišljeni, zahvalni za lekcije koje smo naučili. Gledali smo sei otvorenog srca, ceneći jedinstvenost koju je svaki doneo svojoj grupi.
Sada je, dragi čitaoče, vreme da se i vi pridružite avanturi.
Razmislite o ljudima oko sebe i o tome šta svakog od njih čini posebnim.
Da li možete da navedete jednu stvar koju volite kod svakog od vaših prijatelja ili članova porodice?
Odvojite trenutak da cenite divne osobine koje ih čine onim što jesu.
Kao što su otkrili naši prijatelji u Harmoni Hilsu, prihvatanje je putovanje otvorenih srca, a prihvatajući naše različitosti, mi stvaramo svet ispunjen ljubavlju i razumevanjem.
Dakle, samo napred, upustite se u sopstvenu avanturu prihvatanja i pustite da vaše srce blista!
