Уз’о деда свог унука,
Метн’о га на крило,
Па уз гусле певао му
Што је негда било.
Певао му српску славу
И српске јунаке,
Певао му љуте битке,
Муке свакојаке.
Деди око заблистало,
Па сузу пролива,
И унуку своме рече
Да гусле целива.
Дете гусле целивало,
Онда пита живо
,,Је ли, деда, зашто сам ја
Те гусле целиво?“
,,Ти не схваташ, Српче мало,
Ми старији знамо
Кад одрастеш, кад размислиш,
Казће ти се само!“
