Malena je devojčica
poljem cveće brala.
Videla je ljuta pčela,
pa za njom je potrčala.
„Zašto moje cveće bereš?“
pitala je ljuto,
sletevši na travi.
„Tebi taj buketić baš ništa
ne znači, a meni je veruj,
jedan ručak pravi.“
Pogleda je devojčica
okicama suznim,
i pčelici odgovara
rečima joj tužnim:
„Bolesna je moja mati,
tužna sam ti puno.
Ovaj mali buketić,
njoj ja sada berem,
njoj ću cveće dati da je razveselim.“
Zamisli se i pčelica,
rastuži se jako.
Krenu suza iz okica,
pa sama sad sebi reče:,
„ne može to tako“
Poletela, pohitala do kućice svoje,
I pozvala svoje
drugare još troje,
pa kantice meda evo
nose devojčicu na dar,
i time priredila
posebnu joj čar.
„Nosi meda svojoj mati,
tu je zdravlja puno,
I buketić cveća podari joj,
nek je sreća prati.
Najviše na svetu,
znam,
voli se svoja mati.“
