Некада давно, на почетку школске године, један отац дође у школу и запути се право у директорову канцеларију. „Да ли бисте уписали мог сина у први разред? Предао сам молбу у шест школа, али га ниједна није примила.“ „Шта је разлог? Шта се догодило?“, упита директор.
„Моје син је превелик и не може да седи у учионици.“
„А да ли може да седи у ходнику?“
„Не може да стане ни у ходник“, рече отац.
„Ставићемо га у гимнастичку салу.“
„Али он не може да стане ни у гимнастичку салу“, тужно ће отац.
„Жао ми је, оче, али ни ми не можемо да примимо вашег сина“, рече директор.
„Ја схватам ваше разлоге, али покушајте и ви да разумете моје“, бранио се отац. „Мој Павко је школског узраста и мора да иде у школу. Осим тога, не могу да допустим да буде нешколован. А немам ни новца за казну.“
И тако су најзад допустили Павку да се упише у школу. Седеће у школском дворишту и вирити у учионицу кроз прозоре и тако пратити наставу. И кад дође зима, Павко ће и даље седети у дворишту. Обући ће крзнени капут и ставиће слушалице на уши јер ће прозори, наравно, бити затворени. А за писање и цртање? То ће бити лако, Павко ће ставити свеску на колена.
Идућег јутра Павко је дошао у школу. Стајао је у дворишту и збуњено се премештао с ноге на ногу у својим великим ципелама, а глава му је досезала до димњака.
Кад су угледали Павка, ученици утрчаше у учионицу, гледајући кроз прозор. Павко Дебнарик вирну кроз прозоре. Желео је да сазна који је његов разред. Иначе је у школи било тихо. Запањени ученици гледали су у Павка. А Павко? Он је зурио у њих.
Одједном се са једног од прозора на првом спрату заори глас неке девојчице.
„Да ли си ти из првог разреда?“
„Ко, ја?“, упита Павко и саже се да би видео ко му се то обраћа.
„Да, јесам“, климну он главом и насмеши се тој храброј девојчици.
Имала је округло лице, прћаст носић и црну косу.
„И ја идем у први разред и зовем се Бетка“, рече девојчица. „Тата ми је јуче прочитао бајку о добром диву. Да ли си ти добар див?“
Павко Дебнарик поново климну главом, али уједно схвати да то није никакав доказ. Дубоко се замисли. Бетка у његовим крупним очима угледа блесак мисли. Тада он испружи руку и досеже њоме до шуме. Кад ју је повукао, на његовом је длану била веверица. Он је однесе до прозора и пружи Бетки.
„Веверица! Предивна је!“, викну девојчица. „А да убереш и шишарку за њу?“
Павко Дебнарик поново испружи руку. Подиже је до врха бора, а кад је спустио руку, била је пуна шишарки. Остала деца су полудела од радости. Страх је нестао, расплинуо се јер су сви схватили да Павко, иако је див, не би наудио ни веверици.
Деца су се играла на сваком одмору. Кад би се играли златних врата, Павко би био врата. Кад би играли фудбал, Павко је био голман. Њему је то било лако! Испружио би једну руку и покрио пола гола. А кад би испружио другу, покрио би преосталу половину. Једино му је било жао што не може да се игра скривалице. Сви су га свугде могли видети. Деца су престала да се играју скривалице јер није било занимљиво играти се без Павка Дебнарика.
Сва деца су хтела да буду његови пријатељи. Његова најдража пријатељица била је, знате већ, Бетка, округлог лица, прћастог носа и црне косе. Она девојчица која је прва проговорила с њим. А ми морамо да додамо: Павко Дебнарик је био добар ученик и сваког би дана добио пчелицу у своју свеску.
