Krene jedno jutro carev sin u lov. Gacajući preko snega počne mu točiti krv iz nosa, pa gledajući kako je krv crvenu po belom snegu lepo videti pomisli u sebi: „Oh da mi je venčati devojku da je bela kao sneg, a rumena kao krv!“
U toj misli idući srete jednu babu i upita je ima li gde takvih devojaka, a ona mu odgovori da ima napred u onoj gori jedna kuća bez vrata a samo jedan prozor na kući kroz koji se ulazi i izlazi, i u toj kući da ima taka devojka, „ma“ reče mu „sinko moj! Kogod je tamo hodio da je prosi, nijedan se nije više vratio.“
„Bogme ako i neću“, odgovori carev sin, „ja idem, nego jeli ovo put?“
Pošto baba to ču, sažali joj se pa se maši u nedra i izvadi jedan bokunić hleba, i dade ga carevu sinu govoreći: „Na ovo hleba, ali ga čuvaj kao zenicu od oči.“
On uzme hleb i krene dalje i do malo srete opet drugu babu. Ona ga upita kuda će, a on joj kaže da ide prositi devojku tu i tu, a baba ga stave odvraćati govoreći mu isto što i ona prva, a on joj reče: „Bogme, baba, idem da bih se i ne vratio.“
Onda mu baba da jedan lešnik govoreći mu: „Drži pri sebi ovi lešnik, jer će ti služiti.“
On uzevši lešnik pođe dalje, kad opet do malo nađe treću babu gde sedi ukraj puta, i ona ga upita kud ide, a on joj kaže da ide prositi devojku tu i tu. Kad baba začu počne ga plačući zaklinjati da se prođe te devojke kazujući mu što i one prve, ali on ni nje ne htede poslušati. Onda mu baba da jedan orah govoreći mu: „Uzmi ovi orah, čuvaj ga do potrebe.“
On se začudi ovim darovima, pa upita ovu treću babu šta će reći da mu je ona je prva dala malo hleba, potonja lešnik a ona orah. Baba mu reče: „Hleb kad dođeš pred kuću baci onim zveradima da te ne izedu, a kad ti do najveće muke bude, upitaj najpre lešnik pa oraha.“
Potom carev sin krene dalje dok nabasa u nekakvu gustu goru i u gori ugleda onu kuću. Kad dođe pred kuću skoči na njega mnoštvo svakojake zveradi, a on kako mu je rekla ona baba, baci ono hleba pa svako od zveradi pošto primirisa ono hleba pade potrbuške i rep savi poda se. Sad – kuća vrata nema a prozor visoko – ne može da se propne, dok na jedan mah vidi gde niz prozor nekakva žena spušta svoje kose zlatne, te on pritrči i uhvati se za one kose, te ga izvuče u kuću; Kad ko je? Ona ista devojka. Obesili se jedno drugome, pa mu devojka reče: „Moli Boga da se moja mater nije doma namerila, nego pošla da bilje kroz goru bere da njim mladiće zamađijava i u zverad pretvara, kao što je učinila svima onim koji su me prosili i tebe umalo ne rastrgoše da ti Bog ne pomože; nego bežimo!“
Onda oni beže gorom što bolje mogu. Bežeći obaziru se, kad li njena mater za njima trči, oni se prepadoše, a baba već da ih stigne, ali u muci pade na um carevu sinu onaj lešnik, pa ga izvadi i upita: „Ah za Boga! Šta ćemo sad?“
A lešnik mu odgovori: „Otvori me.“
Pošto ga otvori, buknuše iz njega žestoke reke, te majci put prekidoše. Ali ona tače štapom u vodu, voda se razdvoji na dvoje: te ona za njima. Pošto videše da će ih opet stići, izvadi carev sin onaj orah pa zavika: „A ti kazuj šta ćemo!“
„Razbij me!“, odgovori mu orah, i kako ga razbi, sinu iz njega oganj da se za malo sva gora ne zapali. Ali majka devojčina pljune u oganj, te se u oni čas ugasi, pa jednako za njima u poteru. Onda carev sin vide da su ovo đavolja maštanija, prekrsti se put istoka i kliknu jakoga Boga u pomoć, dok puče munja iz neba te sažeže devojačku majku, i pod njom se zemlja prosede, te joj kosti stopi, i tako carev sin s devojkom zdravo doma odbeže, devojku pokrsti i venča je sebi za ženu. I Bog mi te veselio!
