U zoru je podno stabla iznikao malen Cvet. I tek što je otvorio oči, ugledao je Stablo. – Ti si, sigurno, veliki Cvet – reče mu.
– Ne, ja nisam Cvet. Ja sam Stablo – odgovori Stablo. – Kakva je razlika između Stabla i Cveta? – upita Cvet. – Mi Stabla izdržimo i najjače vetrove, a vi, Cvetovi, prehladite se i od najblažeg lahora. – To je sve? – ponovno upita Cvet. – Vas mogu ubrati i darovati. Vas se može staviti u vazu i negovati.
A s nama Stablima je drukčije. Nas ne mogu ubrati i pokloniti.
I ne mogu nas staviti u vazu i negovati. Mi uvek ostajemo po strani.
– Zar smo mi Cvetovi na putu?
– Ne, uglavnom niste. Ali vas primete i kada ste daleko od puta. Često vas i pogaze. Uostalom, lako je pogaziti one koji vole, jer oni nisu zaštićeni.
– Šta se dogodi kada neko pogazi Cvet?
– To se uvek sazna. I zbog toga se može mnogo plakati. Neki i nakon mnogo vremena spominju pregažen cvet. Nas Stabla niko ne može pregaziti, ali nas i ne vole kao što vole Cvetove.
– Onda si ti – reče mu Cvet – izuzetak među Stablima, jer tebe voli jedan mali Cvet.
Kada je oko podneva pripeklo sunce, Stablo je svojom senom zaštitilo Cvetić.
