Безброј је људи на овом свету
сви своје бреме живота носе.
Неки матори налик детету,
неке године нове покосе.
Неки су плави, а други жути,
црвени, некако увек љути.
И све им смета, ништа ти неће…
Таквима фали шачица среће…
…да се и они кроз живот вину,
да слично сунцу напросто сину!
И да се у емпате тек преобразе,
добротом душе да се заразе.
И да се смеју свему што сија,
и да их завист срца не ружни,
и да им радост и туђа прија,
и да не буду кроз живот тужни.
Ако даш осмех, осмех те прати.
Носиш ли кишу, олуја прети.
Кад срце воли, оно не пати!
Лепој су души сви људи лепи!
И све што живи, расте и цвета
онако како природа вели,
ако ти волиш, украс си света.
Баш зато добра другима жели!
И воли кују што штенад пази
негде у парку сама у сети
И она судбинско бреме гази.
Живо је биће, тога се сети!
Крај маце застани, па је нахрани
нек јој се преду сити дани.
Није ти она ништа скривила.
Ту је да би се само мазила.
За топлим речима стално јури!
Подај их другима! Ма, пожури!
Буди тужноме украс дана
делом да памти годинама!
И буди увек детету сличан:
насмејан, помало необичан!
Видећеш тада: ЖИВОТ ЈЕ ЛЕП!
Један од украса буди за свет!
