U nekim intenzivnijih trenucima života, kad stvari baš i ne idu onako kako zamišljamo, planiramo i priželjkujemo, ili ne idu željenom brzinom, treba se setiti priče o Nikolu Paganiniju.
Nikolo Paganini, violinski virtuoz, је oduševljavao publiku svojim maestralnim umećem, ali i fantastičnim duhom te sjajnim improvizacijama. Na jednom koncertu, kaže priča, pred punom dvoranom, izvodio je jedno prilično teško delo. Okružen celim orkestrom, uživao je u vlastitom izvođenju kad mu je u predposlednjoj kompoziciji koncerta pukla struna na violini. Na licu mu se pojavilo iznenađenje i iako vidno ljut, nastavio je izvedbu bez prestanka, sjajno improvizirajući. Za nekoliko trenutaka pukla je i druga struna. Nedugo nakon nje i treća. Sada su tri strune visile s majstorove violine dok je on i dalje nezaustavljivo privodio kompoziciju kraju, svirajući samo na jednoj, jedinoj žici.
Život je kao šoljica kafe. Ponekad gorka, ponekad slatka, no najvažniji je sastojak osoba s kojom ste je odlučili da podelite.
Po završetku je publika skočila na noge, dajući ovacije sjajnom umetniku, još žešće plješćući njegovoj hladnokrvnosti, snalažljivosti i improvizaciji te dovršenoj kompoziciji u uslovima kada to gotovo nije bilo moguće. Nakon što su se ovacije stišale, Paganini je zamolio publiku da sedne i iako su svi znali da ne mogu očekivati bis, poslušno su se vratiti u svoja sedišta. Paganini je podigao violinu tako da je cela publika može da vidi, klimnuo glavom dirigentu i uz mig publici započeo svirku uz povik ‘Paganini i jedna žica!’.
Na svom jednožičnom Stradivariju je odsvirao završnu kompoziciju koncerta dok je publika u čudu posmatrala kako se pred njihovim očima nemoguće u zanosu duha pretvara u moguće.
Prisećajući se ove priče, shvatimo da naši životi, ma koliko ispunjeni problemima, brigama, razočaranjima i svim ostalim ‘ugodnim’ propratnim pojavama ne moraju to biti.
Provodimo većinu vremena koncentrišući se i brinući za žice koje su popucale. Žice koje ne možemo istog trenutka popraviti i promeniti. A zaboravljamo da uvek postoji bar jedna žica koja je još ispravna. Uvek postoji bar jedna ispravna žica koje se vredi prihvatiti, s kojom vredi improvizovati.
Jer i jedna žica je dovoljna za stvaranje predivne muzike života. Stoga, mislite li da vam je teško, uhvatite se za onu jednu čitavu žicu u sebi i komponujte svoju melodiju koja će vas uzdići do neslućenih visina i izazvati ovacije.
Vaše vlastite ovacije samima sebi, znajući da ste nemoguće u zanosu duha i srca pretvorili u moguće.
