Једног лепог јесењег дана, јежић Јанко је седео и пио чај испред своје кућице испод храстовог дрвета.
Изненада, према њему је доскакутао његов најбољи друг, зец Михајло.
,,Упомоћ, Јанко, зли вук Пера ме вија и хоће да ме поједе!“
Јанко му рече:
,,Ево, изволи, брзо уђи у моју кућу, ја ћу те спасити!“
Зека се добро сакрио, а јеж је остао испред куће да пије свој чај и чека злог вука.
Изненада, вук се појавио и својим страшним гласом питао:
,,Бодљикаво биће, што пијеш то пиће, да ли си можда видео меканог створа који да бежи мора?“
Јанко му рече:
,,Стварно никога видео нисам. Једино је једна пчела пролетела пре једно пола сата, али она нема крзно, колико ја знам.“
Вук је појурио даље да стигне зеца, али га није нашао.
Тако је мудри јеж Јанко спасао зеца Михајла и надмудрио вука. Од тада јеж и зец свако после подне пију чај и друже се.
