Još uvek je sveprisutan stid i preterana težnja da svako dete u svemu mora da bude najuspešnije i savršeno. Dete koje u isto vreme trenira mačevanje, fudbal i odbojku, svira violinu, gitaru i harfu, po mogućnosti uči kineski i francuski te ide na izviđače i robotiku.
U današnje vreme veliki broj roditelja često od stručnjaka (učitelja, vaspitača, psihologa, logopeda…) koji rade s njihovom decom očekuju ‘supermoći’.
Smatra se da logoped ima čaroban štapić koji preko noći ispravlja, briše i miče poteškoće kod njihove dece, nezavisno o kojoj dijagnozi je reč. Istovremeno, retki su oni roditelji (iako ih ima!) koji će se istinski potruditi i zajedno sa stručnjacima uhvatiti u koštac sa ‘zmajem kojeg trebamo ukrotiti’.
Roditelji koji će biti redovni, vežbati po uputstvima, motivisati dete i biti mu podrška. Roditelji koji će shvatiti da osim krajnjeg cilja, dolascima vežbaju istrajnost, podižu detetovo samopouzdanje i vežbaju samostalnost. Još uvek je sveprisutan stid i preterana težnja da svako dete u svemu mora da bude najuspešnije i savršeno. Dete koje u isto vreme trenira mačevanje, fudbal i odbojku, svira violinu, gitaru i harfu, po mogućnosti uči kineski i francuski te ide na izviđače i robotiku.
I svaka čast svemu, ali često se u najboljoj nameri sa svim ovim aktivnostima pretera. Često se sve skupa, uključujući i odlazak logopedu kao jedna od odrađenih ‘aktivnosti’, svede upravo na to – odrađivanje aktivnosti.
Odrađivanje aktivnosti koje samo sebi postane i cilj i svrha, a na kraju dana nema nikakvog smisla jer dobijemo isceđeno i umorno dete koje u ničemu od navedenog ne uživa. Umesto da se naglasak stavi na stvarno osluškivanje želja i potreba deteta te usmeravanje i postavljanje prioriteta, a gde bi se u tom slučaju rezultati sigurno videli na svim poljima – od malo manje zabavnog odlaska logopedu do jedva čekanja plesa, u kojem dete stvarno uživa punim plućima.
Tako ćemo odgajati decu koja, kada odrastu, ne samo da će postati i baviti se onim što žele nego će zaista biti zadovoljni i ostvareni na najbolji mogući način.
A to je svakako najvažnija svrha i krajnji cilj – biti srećni kad odrastemo.
PIŠE JOSIPA JURJEVIĆ, MAG.LOGOPED
