Kada je 1700. godine jedan nepoznati Holanđanin, ljubitelj klizanja, poželeo da svoj omiljeni sport primenjuje i leti, nije mogao ni da zamisli da će njegov izum kasnije postati čuven svuda u svetu. On je napravio drveni ram u koji je ugradio drvene točkiće i zatim ga fiksirao za svoju cipelu. Tako su stvoreni prvi roleri, koji su izgledom više podsećali na stare rolšule.
Na jednom maskenbalu u Londonu 1760. godine najveću pažnju i oduševljenje okupljenih osvojio je izumitelj Džozef Merlin, koji je na zabavu došao u čizmama s metalnim točkićima. Dok je rolao po skupocenom podu u balskoj dvorani i usput svirao violinu, nije mogao da prikoči pa je uleteo u veliko ogledalo na zidu dvorane. Ogledalo se razbilo, a roleri su uskočili u englesko društvo. Od tada su roleri korišćeni više za zabavu nego za rekreaciju.
U Berlinu 1818. godine Nemci otkrivaju čari rolera, koji su prvi put korišćeni na pozorišnim daskama. U jednoj baletskoj sceni, gde je trebalo klizati po ledu, baletani su se pojavili klizeći po pozornici zahvaljujući točkovima na svojoj obući. Godinu dana kasnije u Francuskoj je prvi put patentirana rolajuća čizma, na čiji đon je bio prikačen ram s drvenim točkićima poređanim u jednom redu.
U drugoj polovini 19. veka preko okeana, na Američkom kontinentu, Džejms Plimton je pronašao kako se može prilično sigurno i jednostavno voziti na točkićima. On je 1863. godine konstruisao cipelu s točkićima koji su bili poređani u dva niza, po dva sa svake strane.
U narednim decenijama „kotrljajuće cipele“ su postale popularne među stanovnicima mnogih svetskih zemalja, a početkom prošlog veka počeli su da se grade centri za vožnju na rolerima. Tako je vožnja na točkićima postepeno prerasla u pravi sport.
