Uz nekoliko okreta rukom za svega pet-šest sekundi moguće je učvrstiti šraf na željenu podlogu. Naravno, pod uslovom da imate i odgovarajući alat – šrafciger.
Danas sve to izgleda krajnje jednostavno i lako, ali u vekovima koji su iza nas zavrteti šraf, ili još gore – izvaditi ga iz podloge, predstavljalo je pravi poduhvat. Čovek je pre mnogo vremena otkrio ekser, kao i mogućnost da ga čvrstim predmetom, kasnije čekićem, ukuca u određenu površinu. Međutim, muke su nastajale kada je taj ekser trebalo izvaditi.
Prvi ekseri pravljeni su od drveta, dok su se metalni pojavili u 15. veku. Spiralni zavrtnji na ekseru nastali su jedan vek kasnije, a takvi šrafovi upotrebljavani su za izradu pušaka, oklopa i satova. Ove male naprave decenijama su izrađivane ručno, što je zahtevalo veliku preciznost i vešte ruke majstora. Jednom uglavljen šraf bilo je gotovo nemoguće izvaditi bez pravog alata. Oko 1770. godine engleski majstor za izrađivanje alata Džesi Ramsden napravio je uređaj za vađenje eksera, koji je izgledom podsećao na današnje šrafcigere.
Prvi šrafcigeri izrađivani su od drveta, ali nisu bili dugog veka, jer je drvo bilo krto i često se lomilo. Početkom prošlog veka, tačnije, 1908. godine, Kanađanin P. L. Robertson osmislio je nove šrafove i alat kojima oni mogu prilično jednostavno da se izvade. Oko 700 šrafova koje je on napravio upotrebljeno je za izradu vozila u automobilskoj kompaniji „Ford“.
Tridesetih godina 20. veka Henri Filips je usavršio oblik šrafa i počeo da ih industrijski proizvodi. Otkriće novih šrafova s jednim ravnomernim udubljenjem na vrhu, ili zvezdastim ulegnućem na glavi ovog svojevrsnog eksera zahtevalo je i stvaranje alata pomoću kojeg će oni biti uglavljeni u određenu površinu ili izvađeni iz nje.
S vremenom su i šrafcigeri usavršavani, pa su stvorene i univerzalne naprave kojima se može odvrnuti svaki šraf, ali i one koje u širem delu imaju metalne dodatke za najrazličitije veličine i oblike šrafova.
