Pod strehom, nad Aničinim prozorom, svilo se gnezdašce. Bilo je brižljivo napravljena od slamčica i blata. Jedne večeri u njemu se našle dve laste. Tiho su razgovarale.
– Zašto li kopni naša Rili? – reče zabrinuto otac. – Sutra treba prvi put da poleti, a da li će moći?
– Slabi, jer ne jede – odgovori s uzdahom mati. – Uvek je nezadovoljna hranom. Kada joj donesem mušicu, traži komarca. Uhvatim li komarca, traži bubicu.
U praskozorje su se male lastavice već pripremile za let. Otac im reče:
– Gledajte mene i radite ono što ja radim.
On zaseče vazduh krilima i slete na telefonsku žicu. Male lastavice, jedna za drugom, dolete do njega. Došao red na Rili. Ustreptala od straha, polete napred. Ubrzo uvide da joj nedostaje snage. Žica ostade visoko, a zemlja kao da joj je hrlila u susret. Rili pade ošamućena usred Aničina vrta. Iznenada, pred nju iskoči šareni mačak. Blesnuše mu oštri zubi, repom je nestrpljivo lupao o zemlju. Istog trenutka pritrča Anica.
– Pis! Pis! Beži odavde! – povika srdito, dohvati Rili i prisloni je uz obraz.
– Milo! Kako si se prestrašilo!
Uze Anica merdevine, nasloni ih na zid i vrati Rili u gnezdo. Doleteše majka i otac i radosno prigrliše svoje dete.
