Legenda kaže da je davno, davno, kada se Deda Mraz pripremao sanke da pođe na put oko sveta i svoj deci podeli poklone, noć bila toliko maglovita da se nije video prst pred okom. Dok je prezao osam irvasa u sanke, Deda Mraz je razmišljao kako da pronađe put do svakog deteta kad se ni prst pred okom ne vidi, bojao se da neće uspeti, ali je najviše razmišljao o tome kako će deca biti tužna ako ne pronađu poklone ispod svojih jelki.
Odjednom je ugledao kako sa strane stori maleni irvas čiji je nos bio crven i svetleo je kao sijalica. Deda Mraz je počeo da skače od sreće, svetleći nos malog irvasa će mu osvetljavati put. Po nekoj drugoj priči, Rudolfa je Deda Mraz video kada je na Badnje veče ušao u njegovu kuću da ostavi poklon.
Da li u snegu, ili u krevetu, i Rudolf je počeo da skače od sreće, jer sve do tada on je bio neko kome su se svi smejali zbog crvenog svetlećeg nosa, sa kim niko nije hteo da se igra, stajao je sa strane i mislio da je najružniji irvas na svetu.
Deda Mraz ga je upregao u sanke i stigao te noći svakom detetu da odnese poklon. Od tada, Rudolf je devti irvas upregnut u sanke Deda Mraza, i ako ste se pitali zašto mu je nos crven, i zašto onako lepo svetli – njegov nos osvetljava put.
Pretpostavlja se da je priča o Rudolfu bazirana na priči o “Ružnom pačetu”, sećate se tog pačeta koje su svi odbacivali a onda je poraslo u prelepog Labuda? Kako re ružno pače postalo labud, tako je i Rudolf postao “najlepši” irvas upregnut u Deda Mrazove sanke. Ali, pored toga što je najlepši, Rudlof je ime koje znaju sva deca na svetu, dok imena ostalih osam irvasa retko ko zna, iako svi imaju ime, čak i svoj karakter.
Obe priče, dok ih tiho pričamo deci pred spavanje treba da ih nauče tome da ljude ne treba ceniti po fizičkom izgledu.
Priča o Rudolfu nije tako stara kao ostale božićne priče, datira iz 1939. godine kada je firma “Montgomery Ward”, veliki američki lanac prodavnica, odlučila da svojim klijentima ponudi novu božićnu priču. Do tada, oni su deci za Božić poklanjali bojanke kada se slikaju sa Deda Mrazom, ali sada su želeli nešto drugo. Robert, kopirajter firme “Montgomery Ward” noćima je smišljao božićnu priču za decu. Opterećen strahom od gubitka posla i gledajući kako njegova žena umire od raka, Robret je svaku priču koju je napisao čitao svojoj četvorogodišnjoj ćerki. Kažu da mu je ćerka svojim reakcijama pomogla da izabere priču, a da je njoj druženje sa ocem i čitanje priča pomoglo da preboli traume gledajući svoju bolesnu mamu.
Priča o Rudlofu štampana je u 2.400.000 primeraka. Ova brošura je deljena besplatno, uz poklone koje su ljudi kupovali pred Božić.
Pre nego što je priča odštampana, direktori su se plašili kako će publika primiti ovu priču zbog Rudolfovog crvenog nosa koji je mogao biti asocijacija na pijanstvo, ali stvar je brzo rešena, pa nos nam se zacrveni i zbog hladnoće!
Deset godina nakon nastanka priče o Rudolfu, nastala je jedna od najslušanijih božićnih pesama o Rudolfu, irvasu crvenog nosa.
Pesma je prvi put otpevana iste godine, na Medison Skver Gardenu i odmah je postala hit, prodaju ove pesme nadmašila je samo prodaja pesme “Beli Božić” u izvođenju Binga Krozbija.
Photo by Jon Tyson on Unsplash
