Мој тата, ложач у електрани,
чаробњак то је прави,
вечери сваке, са првом звијездом,
он ми се с посла јави.
Убаци угаљ у ждријело пећи,
покрене моћан строј,
а мени сине весело свјетло:
јавља се тата мој.
Задатак пишем, касно је доба,
чују се први пијетли,
а драги тата, стрпљив и будан,
над мојом свеском свијетли.
Прозора безброј у таму сија,
блиста се читав град,
а ја их гледам поносан силно:
и то је татин рад.
Послује тата гарав и знојав,
лице му пуно жара,
ал зато ноћас над сваким столом
по једно сунце ствара.
Над радом старог научника
просипа сунчан зрак,
шетачу свијетли и храбром бати
коме је мрзак мрак.
У биоскопу кроз апарате,
врти се трака — чигра,
слика за сликом по платну јури,
татиним свјетлом игра.
А мјесец, стари фењерџија,
на мог је тату љут,
и синоћ су се такмичили
педесет први пут.
Свакога трена мјесец се гаси,
облачак чим га дирне,
а тата свијетли непрекидно
у ноћне сате мирне.
Понекад само заигра свјетло
као на води чун:
то, ваљда, тати за вријеме рада
у око падне трун.
