Било је то једно сасвим обично јутро. Мрав Тоза је још увек лежао у кревету када је чуо глас своје маме.
– Устај, Тозо!
Тоза се протегао неколико пута и окренуо на другу страну. Није му се устајало.
– Зашто морам да будем вредан сваког дана – размишљао је.
– Тозо, мислиш ли ти данас да устанеш!? Хајде, закаснићеш у школу…
– Нећу да устанем. Данас хоћу да будем лењ.
– Али, Тозо, ми мрави смо вредни.
– То је чиста заблуда. Нису сви мрави вредни. Ево, на пример, мој друг Софроније је права лења буба. И ја хоћу да будем лењ – бар данас.
– Сине, не будали. Шта ти је?
Тозина мама је била збуњена и забринута. Шта му се десило, да га неко јуче није увредио у школи, да није добио лошу оцену… била су нека од питања која су јој се врзмала по глави.
– Да ли ти се догодило нешто страшно, па не смеш да ми кажеш?
– Није! И то је проблем… не догађа се ништа посебно. И зашто бих уопште излазио из куће?!
– Немој тако. Ниси у праву. Сваки дан је посебан и разликује се од осталих…
– Можда, али нас мраве нико не разликује. Зашто нисмо као лептири и да имамо другачије боје, а могли бисмо и да летимо.
– Тачно. Сви смо црни и не летимо.
– Ето, мама, видиш да сам у праву.
– Не, ниси… малопре си сам рекао да је заблуда да су сви мрави вредни и то је тачно. Није важно што другима изгледамо исто. Важно је да се ми међусобно препознајемо… а што се летења тиче, не морамо да летимо јер сваки дан и нама може да донесе нешто лепо и ново.
– Шта ће ми ново донети данас?
– Устани, па ћеш сазнати – нежно му је рекла мама.
Тоза је устао из кревета и кренуо у школу са надом да ће данас бити посебан дан.
