Bila je zima. Napolju je padao sneg. Baka, šćućurena pored peći, reče dedi: “Idi u šumu i donesi drva”. Deda je obukao bundu, na glavu je stavio veliku šubaru, na ruke vunene rukavice, a na noge obuo vunene čizme. Sa sekirom na ramenu krenuo je u šumu. Šuma je bila gusta, a sneg dubok. Deda je sekirom udarao po drveću i sam pričao: “Ovo je tanko, ovo je predebelo, e ovo ću…”, i sekirom udari jako po drvetu.
Odjednom se čulo neko mumlanje: “Ko to tamo lupa?”
A deda će na to: “Ko to tamo mumla?”
Iza stabla se pojavio medved i zamumlao na dedu: “Zašto me budiš iz zimskog sna? Sad ću da te pojedem!”
“Prvo me, medo, probaj da li sam ukusan, pa me onda pojedi! Šta ćeš prvo: nogu, ruku ili glavu?”
“Daj ruku!”
Deda mu je bacio vunenu rukavicu. Medved je zagrizao rukavicu i bacio je.
“Ruka ti ništa ne valja! Daj glavu!“
Deda mu je bacio šubaru. Medved je probao šubaru, pa i nju bacio.
“I glava ti ništa ne valja, daj nogu, možda će ona biti ukusnija.”
Deda je medvedu bacio čizmu.
Medved je zagrizao čizmu i rekao:
“Fuj, deda, mnogo si gadan, ništa ne valjaš, neću da te pojedem!”
Deda je odsekao drvo, vratio se kući i ispričao baki kako je prevario medveda. Baka ga je potapšala po ramenu i rekla : “Ti si moj mudri dedica!”
