Две су патке живовале
на обали неког рита,
где је никла разна трска,
красан рогоз, вита сита.
Ту је њима добро било,
имале су, барем, мира
нико није долазио
да им смета, да их дира.
Поветарац ћаркао је
својим меким дахом тихим,
жабе су им крекетале,
а комарци певали им.
Летеле су куд им воља,
увек скупа, нераздвојно,
једном речи: живеле су
скромно, али задовољно.
Не беше им дуго време,
торокат’ су много знале,
па се тако једног дана
око нечег споречкале.
Једна патка другој рече
„Беж’ од мене, ти си луда!“
Ту увреду друга патка
није могла да прогута,
па размахну оба крила,
а кљун спреман да убоде.
То спазила тета-лија,
па јој викну: „Тако, роде!
Удри само, ти си јача,
немој чекат’ псовке нове,
не дај никад лошем на се,
не дај да те лудом зове!“
Дотрчала лија ближе
да се битком њином слади,
а у себи хуља мисли
„Биће ћара мојој глади!“
Ал’ патке су мудре биле,
згледнуше се помирљиво,
па говоре душманину
„Правила си рачун криво.
Не треба нам твог савета,
разумемо жеље твоје
ако смо се споречкале,
ми смо зато ипак своје.
Што је било, сад је прошло,
ми праштамо једна другој;
а ти тражи луђе створе
па се њиним месом угој!“
И поскочи једна патка
па у воду бућну чила,
а друга је истог трена
у висину одлетила.
Оста лија јадна, гладна,
забринута, невесела.
А наслов је ове песме
Нећеш лијо, што си хтела!
