Bило једном једно Царство и у Царству један Цар. Царство је било малено: са три замаха крила птица да га прелети, у лаком касу јелен да га претрчи. А Цар? Е, па у малом Царству и Цар је био мали: у трку зец да га доскочи, жаба прескочи! Али, Цар то није знао. А и како би могао знати? У Царству јелена и зечева није било, а поданици у небо нису гледали. А и што би? Нека лете птице својим путем: њихов Цар највећи је, најмоћнији на свету! Зар му нису звездочатци још при рођењу прорекли да ће памећу и величином надмашити сто и једног бившег Цара? Зар му нису због тога наденули име Мики-Но, што на језику Царства значи: »Велики и највећи?« Зар му нису, касније, доглавници то име заменили са Микики-Мики-Но?« А то, наравно, значи: »Највећи од Највећих?«
Ишта сада? Зар се Цар другачије но царски и смео држати? Зар је смео да примети како није већи од педља, да поданицима једва сеже до колена? Први Доглавник и за то нађе лек: зашто би поданици пред Царем стајали? Нека клекну. Још боље: нека пузе! Срећни су и задовољни, зашто би морали бити и усправни?
Тако Цар стече мир. А Царство? Цветало је, блистало Царство од поноса. Путници и намерници односили су у свет приче о срећној Царевини окруженој високим, стрмим литицама и Цару Царева који влада умерено и мудро. Зар није само неколицину дао скратити за главу у току читаве своје владавине? Као да су то и биле некакве главе! Пуно класје сагиба се ка земљи! Ово су били празни класови: дизали су се превисоко.
Прича о пуним и празним класовима као ветар, као стрела обиђе Царство. У срећном Царству срећног Цара сада су постојали класови тако пуни да су им главе земљу дотицале. Живот се настављао. Истина, нешто спорији и сетнији но у другим мање срећним земљама. Чему хитња? И ходом мрава и трком антилопе стиже се истом крају!
Након сече празнога класја Цареви доглавници нису имали брига: али Цар изгуби мир и не нађе га ни дању, ни ноћу. Нарочито су ноћи биле ужасне. Доносиле су снове које никаквом наредбом ниси могао укинути. Били су то увек исти, мучни снови у којима су се неке празне главе усправљале и све више и више расле. Цар им је једва мало изнад стопала допирао. Већа од прекоморских лађа била су та стопала. Како им умаћи ако реше да се помере? Сравниће те са земљом, а да не примете ни да си постојао! Из таквих снова Цар је излазио сав слеђен од ужаса.
Узалуд је тврдила Царица да су снови бесмислица и бапска прича. Узалуд су му поданици упућивали узвике пуне дивљења! Цар је од страха једва дисао. Коначно се присети: или ће отићи он, или поданици чија је висина изнад прописане!
Ту већ Први Доглавник стави прст на чело. Затим Доглавник Првог Доглавника стави прст на чело. Па Доглавник Доглавниковог Доглавника стави прст на чело. Шта да се ради? Оде ли Цар — нема Царства! Оду ли поданици — ко ће хранити Цара и Цареве доглавнике? Ко орати? Ко сејати? Ко жњети? Мислио је и размишљао Царев Први Доглавник. Од силних мисли изгубио је сан Доглавник Првог Доглавника. Пушила се глава од премишљања Доглавнику Доглавниковог Доглавника. На крају се сете: поданици могу остати у Царевини, али ће послове обављати ноћу кад Цар спава да га не би ометали у испуњавању важних царских обавеза.
Тако се Царсвто подели на дневно и на ноћно, мада нико није знао у чему се састоје Цареви важни задаци. Можда је то било устајање? Доручак? Одмор након доручка? Мењање кревета? Избор Царичине нове хаљине? Јер за сваки обед Царица је морала обући нову хаљину, што је и разумљиво: каква би она била Царица ако би на њој биле једне те исте крпе?
Поданици су се све брже навикавали на ноћни живот. Постепено, сами од себе, почели су да се рађају поданици једва већи од педља. Злонамерници тврде како су мајке чврсто повијале децу да би престала да расту, али доказа нема. Цара су полако напуштали мучни снови. У срећном Царству срећног Цара завлада мир. Чим би Цар отворио уста да нешто каже, доглавници би углас викнули:
— Аварди, Микики-Мики-Но!
На језику Царства то је значило: »Тако је, Највећи од Највећих!«
Поданици су убрзо схватили да није паметно отварати уста. Деца су била још мудрија: рађала су се без језика! Срећни живот Царства текао је у потпуној тишини, сем што би Цар, понекад, нешто прошушкао, а доглавници повикали:
— Микики-Мики-Но! Микики-Мики-Но! Микики-Мики-Но!
Цар је брзо заборављао шта је питао. »Микики-Мики-Но!«, као слатка звоњава, пратило га је након сваке изговорене речи. Ах, како је слатко спавао Цар! Како су слатко спавали Цареви доглавници! Једино су шваље биле будне по сву ноћ. Зелена и плава свила бљештала је на Царевим доглавницима, с изузетком Првог и најглавнијег Царевог Доглавника којем је више пристајала црвена свила. Зелена капа и жуте папучице издвајале су га од осталих, ко каже да није био отмен? Као шарени бљесак промицао је дворцем, будан свуда и у свако време, насупрот Цару који се трудио да надокнади раније несанице те је спавао од доручка до ручка, од ручка до вечере, а о размаку између вечере и доручка да се и не говори! Зидови су могли да затворе уши, јер поданици више нису отварали уста. Чак је и ветар над Царевином утишавао глас, је ли птицама преостало ишта друго? Као стаклено звоно тишина је поклапала Царство. Већ је и Цар некако мутно осетио да нешто није у реду, па за доручком упита свог Првог Доглавника:
— Шта је овим људима, за име света?
Доглавник само рече:
— Микики-Мики-Но!
Доглавник Првог Доглавника рече, такође:
— Микики-Мики-Но!
А Доглавник Доглавниковог Доглавника шта је могао рећи него:
— Микики-Мики-Но!
Заглухнут слатком звоњавом њихова гласа Цар заборави шта је то што је хтео да упита, па мало замишљен продужи обилажење Царства. Стазе су му се под нога
ма угибале, а главе поданика биле савијене до земље. Класови пуни мудрости, ах, како је срећан био Цар! Сада су му и ноћи биле мирне: ужасни снови нису стизали ни до капије дворца. Ближио се дан Велике Светковине.
Је ли потребно знати шта се светкује? Славља су славља! Китио се дворац, украшавале улице. Чак су и презрене звезде биле позване да увеличају славље. Шта тек да се каже за Цареве других земаља? Кочије пуне цвећа и хране гомилале су се пред капијама дворца: ништа није смело бити заборављено! Има ли већих јастога у мору? Донесите их! Има ли слађих јаребица? Уловите их! Царство се мора показати у пуном сјају. Шта је с птицама? Што не певају? Певаће! Морају! Нема друге: међу Царевим срећним поданицима нема ниједног који се сећа речи било које песме.
— Па, шта да се ради? — рече Царица. — На птице се не можемо ослонити!
Цар се намршти и одговори да ће већ нешто смислити. — Микики-Мики-Но! — викали су углас доглавници.
Царским ушима није требало лепше песме! Ах, како је блистала трпеза! Како се смешио град! С даровима и поздравима већ су почињали да пристижу и први гости. Цар Царевине с леве стране планина од бљеска је морао да затвори очи. Као златна киша пљуштали су поклони. Цар је благонаклоно климао главом. Као црвено-зелени пламенови јурили су цареви доглавници и били свуда и у свако време. Коначно, с малим сином стиже и Цар с десне стране планине. Мирис пробраних јела ошамути га, али ипак рече:
— Да чујемо поздравну песму!
Цар Царева се само насмеши.
— Шта каже Светли брат? — упита доглавнике.
— Микики-Мики-Но! — одговорише му углас.
— Ово сигурно значи да ће ускоро запевати! — окрете се Светли брат свом малом сину, али се Царевић наглас насмеја!
— Откад певају овце и папагаји? Микики-Мики-Но! рече.
Гости су у чуду трљали очи. И дечаков отац протрља очи. Све је било као и неколико тренутака раније, али докле је око допирало и ухо чуло Микики-Мики-Но! блејале су овце, велике и мале, беле и црне овце, а хитро, као да их луди ветар гони, летела су салом два зелена папагаја, пратећи једног црвено-жутог, и понављала углас:
— Микики-Мики-Но! Микики-Мики-Но! Микики-Мики-Но!
А где је нестао Цар?
Ни папагаји, ни гости нису могли да га нађу. Затим су и престали да га траже: појели су и попили све припремљено и полако се упутили сваки у своју земљу. У сјајном Царству само су овде блејале, покорно сагибајући главе, а папагаји крештали из све снаге:
— Микики—Мики-Но!
Ако су живи, сигурно то креште и данас.
