Image: 346763412, License: Royalty-free, Restrictions: Model Release: no, Credit line: Profimedia, Alamy
Pročitajte još jednu dirljivu i stvarnu priču Jasne Sršen o domišljatim vaspitačicama u vrtiću i deci koja samo traže svoje „mesto pod suncem“. A tog mesta ima za svakoga!
Na kraju pedagoške godine vrtićka deca svoje roditelje, bake, dede i drugu vrtićku decu uvesele razigranom i raspevanom priredbom. Svaka vaspitna grupa koja uskoro polazi u školu pokaže šta su naučili u vrtiću o životu, kako su spretni u plesu, pesmi, glumi i u izradi kostima i rekvizita s vaspitačicama. Svima je čast da učestvuju u ovakvom programu. Deca iiz grupa koje ne idu u školu posebno se raduju. I oni će isto tako iduće godine na kraju svoga „vrtićevanja“ pokazati šta umeju.
Te godine su vaspitačica imale grupu sa dosta nadarene dece. Samo je jedan dečak bio drugačiji, ”zahtevniji”. Mali Keko. Procena njegove osobenosti – hiperaktivac.
Tema programa za završnu priredbu bila je ”Voda u životu čoveka”.
Trebalo je osmisliti šta ponuditi deci da svi učestvuju, savladaju sve šta treba bez ”treninga” igrajući se, s veseljem. Deca su različita po naravi, afinitetima i sposobnostima. Nije lako biti režiser, scenarista, scenograf, dirigent i tehnička služba – sve u jednoj osobi. I to sve izvesti s malom decom punom različitosti. A trebaju delovati kao jedna celina. I sve treba izgledati kao ”pravo”! Nije lako biti režiser ni s odraslim glumcima i drugim protagonistima. Veliki režiser odabire najbolje ljude za ono šta radi. Vaspitač ne odabire, njemu su protagonisti zadani.
Deca u svom izvođenju programa treba da uživaju. Ne sme im biti opterećenje. Kada se to postigne to je prava ”režija”. Kada se program za nastup dece osmisli, deca se igraju unutar tih okvira kada požele i što požele. Naravno, za takav rad treba imati dosta vremena unapred.
Neka deca su u ulozi posmatrača dok drugi nešto igraju. Oni su kritičari. Dobri su u tome:
– Pa, Ivane probaj to ovako! – pomažu jedni drugima.
Postaju i režiseri! Uče se svemu što taj program donosi, osim šta su sve naučili o vodi. S vremenom svako dete igra svaku ulogu. Naigraju se do mile volje! Dan-dva pri nastupa dogovore se šta će ko igrati. Ako se ne mogu dogovoriti, jer ih ima više koji hoće istu ulogu, nastupa ”Žiri” – vaspitačica. Odabire onoga za koga misli da je za to najbolji. I nitko se na nikoga ne ljuti. Svi prihvataju sve. Vaspitačica je osmislila da tačka te grupe pokaže višeznačnost vode u životu čoveka i danas i u nekom prošlom vremenu: voda se pije, pere se rublje, iz nje dolazi hrana za čoveka – riba, pomoću vode su se nekada mlele žitarice, voda daje život biljkama, daje električnu energiju. I na kraju ili na početku – s blagoslovljenom vodom primaju se sakramenti kod rođenja i drugih životnih situacija kod vernika. Voda je sastavni deo čovekovog života u prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.
Predstava se sastojala od nekoliko tačaka: krštenje deteta, vodenica i mlinar kojem seljani donose da samelju žitarice, ribolovci, pralje na potoku, električna centrala koja proizvodi struju, selo i kuća u koju se uvodi struja i prodavnica s vodom u flašama.
Sva deca su se svakodnevno igrala nečega od ovih parcijalnih igara. Samo je mali Keko, kako su ga deca zvala od milja, gledao kako se oni igraju. Onda se posle nekoga vremena počeo uključivati u svaku grupu, ali je brzo morao odustati, jer ih je ometao u igri. Rekli su mu da smeta! Uzimao je rekvizite koji su bili gotovi za pojedinu grupu glumaca i s njima upadao svima. Brkovi za mlinara bili su mu stalno ispod nosa. Imao je želju da zasmejava decu. Posle nekog vremena vaspitačica je videla da za maloga Keka nema uloge. Ništa za njega nije bilo skrojeno. A tako rado se uključivao svugde!
Jednoga dana vaspitačicaa je ispričala deci bajku o ”Mačku u čizmama”.
Pitala je decu šta je mačak radio.
– Pomagao je svome gospodaru. – ispalio je kao iz topa Keko. – Ali trebao je biti malo veseliji. – zaključi znalački on.
– Kad bi ti bio mačak sigurno bi bio veseo! – reče vaspitačica.
Tada joj padne na um da bi veseo mačak bila uloga baš za njega.
– Hoćeš li glumiti veselog mačka na našoj priredbi? – upita ga.
– Hoću! – opet ispali kao iz topa.
– Odlično! Od danas imamo i veselog mačka. Doneću ti kostim od krojačice – reče vaspitačica. Gvožđe se kuje dok je vruće!
Obukao je kostim s voljom i puno buke. Svi su se smejali, a on je uživao.
– Sam moraš smisliti šta radi veseli mačak, koji živi s ljudima. – uputi ga u njegovu ulogu vaspitačica.
Nije mu trebalo ništa više reći. Deca su se počela igrati šta je ko hteo, a on je bio kod svih, sada ovde, sad onde. Oni su vikali šic, a on bi pobegao. Jednu ribicu je ukrao ribolovcima, jednu posudu s ”vodom” je prolio, ”brašno” je rasuo iz vreće! I niko se nije ljutio. Prihvatili su mačka kao kućnog ljubimca. I tako svaki dan. Oblačio bi kostim i uveseljavao decu.
Kada je vaspitačica unela veliku crkvu načinjenu od kartonskih kutija u sobu dnevnog boravka, da porodica dođe da krsti svoje novorođenče, mačak je sedeo ispred crkve sasvim mirno čekajući da obred prođe. Kada je bilo sve gotovo spustio se na četiri noge obilazio oko mame, tate, bake, dede i kumova i umiljavao im se njuškom, šapom, repom i glasom:
– Mijau, mijau, mijau. Onomatopeja je bila intonirana nežnošću i radošću. Neviđeni mačak glumac!
Na samoj priredbi isto. Deca su ulazila na pozornicu u grupama jedni posle drugih po onome šta su glumili. Odglumivši svoju rolu gledali bi drugu nadolazeću grupu. Samo je mačka bilo svugde. Čak i iza pozornice da pozove sledeće! Publika se smejala i pleskala. Njegova mama je pustila nekoliko suza od dragosti. Svo vreme je bila uverena da on neće moći ništa glumiti.
Taj dan deca su mu dala drugo ime – Mačak.
Vaspitačica je dodala i prezime – Talentovani.
Mačak je, kad god bi čuo svoje novo ime, razvukao usne u široki osmeh. Uživao je u novom imenu i prezimenu!
Tekst: Jasna Sršen, vaspitačica u penziji, autorka knjige “Od priče od igre”
