Несташна реко, у дну мога села,
да ли још памтиш старе наше игре?
Ко сад змајеве шаренога чела
крај тебе пушта, и немирне чигре
гони, те везу?
Да ли још по теби од хартије лађе
са невидљивим путницима плове?
Ко именима што у књизи нађе
далеких река наивно те зове,
новим и новим?
Обале твоје да ли су пусте или
каква мајушна и боса принцеза
крај тебе шета ко по сјајној вили –
у рукама јој од листа лепеза –
и чека принца?
Да ли и сада од врбова прућа
раскошни дворци крај тебе се граде,
и ограђују дворишта без кућа,
да ли место дрва по њима се саде
сунцокрет и крља?
Често на тебе мислим сад крај воде
по којој прави бродови и лађе
са путницима поносито броде;
у којој само понека се нађе
капљица твоја.
Крај које увек, докле сутон пада,
процвета безброј украса, ситница
на женској руци. Многа сјајна зграда
у чијој води охолост свог лица
стооког огледа.
