Sonja Padrov Tešanović je pesnikinja za decu, rođena 1967 godine, udata, majka dva sina, živi i stvara u Herceg Novom. Većinu svojih pesama posvetila je svojoj deci i svoj drugoj dobroj deci (a sva su deca dobra).
Piše poeziju i prozu, samo za decu. Iza knjiga “MAMA 00-24” i “TAJ SE ZAČIN LJUBAV ZOVE”, knjiga “KAKO DA RASTEM?” je njena treća samostalna knjiga poezije za mališane, a njene pesme su objavljene u desetinama zajedničkih zbirki i zbornika.
Sonja redovno učestvuje na sajmovima knjiga, dečijim festivalima, u školama, bibliotekama i na raznim sličnim manifestacijama.
Dobitnik je više književnih nagrada, član je Udruženja književnika za djecu i mlade Crne Gore i još nekoliko književnih udruženja u Crnoj Gori i zemljama u okruženju.
Sonja je i član Instituta za dečiju književnost Beograd, državljanin Pesničke Republike i član mnogih književnih žirija za dečiju književnost.
Poezija joj je prevođena na engleski i makedonski jezik, na njene pesme je pisana muzika za dečije muzičke festivale i horove a igrokazi su scenski izvođen.
Pesnikinja kaže: „Ipak, od svih nagrada najveća mi je nagrada ako pesmom motivišem, savetujem i ukažem deci na prave ljudske vrednosti i lepotu dobrote, a najveću radost mi pričinjavaju dečiji osmeh i njihovo zadovoljstvo.“
Sonjine knjige možete da potražite u Delfi knjižarama ali i po drugim knjižarama u Srbiji, Republici Srpskoj i Crnoj GoriI.
Takođe knjige možete nabaviti i preko fejsbuk profila https://www.facebook.com/sptpoezija.
ČAROBNICA MAČKA
Možda će vam zvučat’ lažno?
Al’ ja ne lažem nikada, kada je važno!
Istina je, nije šala,
moja mačka je vračara!
Ona čini, razna čuda,
pametna je, nije luda!
Bogom dani ima dar,
posjeduje neku čar!
Samo svoju šapu lizne,
duge spektar, niz dlaku joj klizne!
Devet života ona ima,
i u svakom živi s anđelima!
Ja joj klupko, vune dam,
isplete se džemper sam!
U ćošku leži i mirno prede,
a kod komšije, miševi preblijede!
Mislim da živi još od Kleopatre,
ovu čarobnicu, ništa ne može da zatre!
Aaa… možda je i na mene, bacila čini,
pa se sve ovo, meni samo čini!!!
DALTONISTA
Kažu postoje boje razne…
Zelena trava, zeleno drvo!
Ne, ne… žuto Sunce je prvo!
Crvena je lava, koju vulkan bljuje,
crn je dim iz fabrike, što nas truje!
Ljubičasto cvijeće, daje ljubičica,
u bijelo sve oboji, snježna pahuljica.
Smeđe su oči moje majke,
plavo je more i na njemu barke!
Narandžasta sigurno, zbog narandži postoji,
roza boja curicama, kažu dobro stoji!
Bordo je boja za jesen poznu,
a sivu zbog miševa, smatram za groznu!
Ali, meni su boje, poput neke kazne,
sve su mi bezveze i nimalo razne!
Svaka je boja, za mene ista,
ja sam vam ljudi daltonista!!!
DEDA
Nekad bi htjela… u djetinjstvo misli,
al’ nešto me koči, osjećaji stisli.
Možda, što u njemu još uvijek je deda,
iako, već dugo, sa neba me gleda!
Dok sam bila mala, voljena sam bila,
valjda su me zato svi i zvali Mila!
Dok ih suzno oko, sve u prošlost gleda,
beskrajno ih volim… al’ ispliva deda!
Voljela sam ujake, voljela sam nanu,
al’ se deda pojavi u svakom mom danu!
Djetinjstvo iz bajke, trčali smo bosi,
kad zažmirim, vidim dedu, na ramenima me nosi!
Nekada me peče savjest,
Trebala bih… isto sve!
Al’ pred svima i pred Bogom,
DEDU VOLJEH NAJVIŠE!!!
