Снежана Гагулић Обрадовић је рођена 5.09.1983. у Руми а одрасла је у малом сремском селу, Грабовцима на обали Саве.
Завршила је Средњу школу „ Бранко Радичевић„ у Руми као ЂАК ГЕНЕРАЦИЈЕ 2002.
Звање дипломирани васпитач је стекла на „Вишој школи образовање васпитача“ у Шапцу 2006.
Живи у Мачви, у селу Мајур крај Шапца, удата је и мајка три девојчице. Запослена је као васпитач у ПУ „Наше дете“ Шабац, издвојени објекат вртић „Колибри“ Мачвански Прњавор.
Писањем поезије се бави од 19. године као хобијем, али је то после прерасло у њену вечиту љубав.
Од 2020. активно учествује у многим конкурсима, па су се њене песме нашле у многим зборницима, као и изабране и похваљене.
Осим поезије Снежана пише и приче, али и позоришне комаде за децу, који су јој веома драгоцени у раду са децом из вртића. Такође, своју љубав према читању, несебично преноси и на њих, развијајући им осећај за лепо и праве вредности.
У слободно време црта, воли да путује и ужива у природи са својом породицом.
Тешки тренуци у младости донели су јој поред великих борби и одрицања, спознају о вољи за животом, коју је добијала пишући поезију и у њој исказујући своју тугу.
То јој је у 2021. години донело признање „Супер жене“ и тиме покренуло неке нове могућности.
Учествовашла на многим међународним и регионалним конкурсима, где су јој песме биле препознате, награђене или су се нашле као део зборника и Културних манифестација.
КАКО ТЕ ВИДЕ ДЕЦА?
Волим када затраже деца
Да их водим оним путем
Чак тамо до месеца,
Волим да им руке пружим
Кад је тешко, кад се плаше
Па да их наједном пустим
Правог пута кад се ,,маше“.
Волим када кажу лети!
Или да са њима скачем
А деси се, Богме, некад
Да са њима скупа плачем.
Није тешко бити играч
У њиховој лепој игри
За трен ока маштом пловиш
Ко шаре на дечјој чигри.
Заволе те срцем целим
Та малена слатка бића
Виде те ко правог друга
Од јаслица до вртића…
ДИВНО ЈЕ ВАСПИТАЧ БИТИ
Када видиш како хрле
Мале руке да те грле
И ножице те што јуре
Свако дана теби журе,
Радост, веруј нећеш скрити
Дивно је васпитач бити.
Ту не можеш бити љута
Ни кад згреше триста пута,
Па ти дођу, блага, мила
И заузму твоја крила
Па им дођеш као вила
Дража него што си била.
Помилујеш главу бурну
Емоције те што јурну
Себи шапнеш, нећеш крити
Дивно је васпитач бити.
Кад порасту па се сете
Твоје речи топле, меке
Што потекоше као реке
Из дна душе, никад преке,
Па ти махну, поздраве те
Беху добро, дивно дете
Сузе навру, да полете
Ти их бришеш, хоћеш скрити
Дивно је васпитач бити.
