Mama Medvedica nazvala je svog najmlađeg sina Bucko. Okrugao kao lopta, on je bio i vrlo lenj. Svakoga jutra slala ga je mama Medvedica u šumu da bi ga navikla da se bolje snalazi u njoj, ali on to nije voleo.
Međutim, morao je najzad i to da nauči. Jednog jutra povela ga je mama tako u dugu šetnju i ostavila ga samog u šumi. Morao je bez ičije pomoći da nađe put natrag. Odjednom poče Bucko vrlo glasno da plače, tako jako da je njegova mama, preplašena, dojurila da vidi šta mu je. „Ne mogu više!“ plakao je Bucko i mama ga tada uze u naručje.
Ah, on je bio još tako mali, ali vrlo težak. Tako su pošli natrag i kada su bili blizu kuće, mama Medvedica ga opet spusti na zemlju. Tek tada je shvatila, kada je Bucko poslednji deo puta do kuće pretrčao smejući se, da se on našalio sa njom. „To si sad učinio i nikad više!“ uzviknula je ljutito Medvedica i od tada je Bucko mogao da plače koliko je god hteo, mama ga nikad više nije ponela.
Like this:
Like Loading...
Related
