Једног дана, један мишић нашао је на тавану велики округли сир. Оволики и још већи… Мишић је био гладан и морао је одмах јести. Чучнуо је на своје задње шапе – овако – и почео је доручковати, ручати и вечерати, јер целога дана није ништа окусио. И тако је јео, јео и јео, док се није најео и док није направио једну велику рупу у том сиру. Миш је био сит и уморан, и још му се спавало.
И тако је решио да се не враћа у једну стару ципелу која је пре била његова кућа, него да остане у тој рупи од сира. И тако је он остао у тој рупи од сира. Да му то буде нова кућа. У том сиру он је имао леп стан, лепу велику рупу, али је тај стан стално мирисао на сир. Јер је био од сира. А мишић је био глуп и лењ и није хтео да тражи друге ствари које лепо миришу и које се могу појести. Не, он је био лењ и глуп. Он је само јео своју рупу. Свој стан у коме је живео и у коме је спавао. Свакога дана све више и више. Он је доручковао, ручао и вечерао своју рупу од сира.
Рупа је онда постала велика, али је сир постао мали. И тако је на крају миш сасвим појео своју рупу. Сасвим. И то је било овако: Мишић је јео и јео и одједном је рупа постала велика као таван, а сира нигде није било!… …
Није више било сира, али је ту била једна – мачка! Скочи мачка на дебелог миша, а дебели и глупи миш беж, беж, па поново у ону ципелу…
И ено га и сада тамо. Ту кућу ваљда неће појести.
