Dobro jutro. Dobro jutro svima nama budnima. Za one koji će da sada spavaju je već laka noć a za nas nespavače je dobro jutro! Dobro jutro! Eh, što volim kad mi se ne spava… Sad ne bih nikada spavao… Treba da legnem da spavam, pa da onda moram ustati a sada sam već ustao pa zašto onda da ležem! Ta, idite moliću lepo…
Ja kad pomislim na spavanje odmah mi se ne spava. A vama? Ja bih mogao da ne spavam sve dok, sve dok…., sve dok ne zaspim…
Ja volim da pevam dok ne spavam… Volim da dok vozim brod po malo pevušim. Kad vozim brod, da bih uštedeo vetar, ubacim u petu brzinu i lagano idem Panonskim morem i pevam. Pustim glas i sveg grla pa zapevam „kad sremac pođe na rad, da kopa vinograd ponese šunku il’ dve, sremice poljubi me…“ ili onu „na ulicu istrčao i naš mali Iva sav zadihan zahuktao k’o lokomotiva…“
IZ KNJIGE „PANONSKE PRIČE NESPAVANKE“
Tako ti ja pevam i rok pesme, i operske arije, i starogradske, i pop, i grok, i fank, i pank, i tehno, i haus, i narodne, i zabavne, i ne znam ti ja kakve sve….
Jednom, tako, vozim ja brod tu kod Šašinaca i pevam. Mislim da sam pevao neku opersku ariju, „O sole mio, o mio sole…“, kad začujem još neko peva. Ko li to peva, pomislih? Kod mene na brodu niko ne zna da peva pa sam im svima zabranio da pevaju. Rekoh, da neko nije možda postao neposlušan pa peva i pored zabrane. Ako je tako, ako ga nađem, odmah ću ga poslati u ćošak…
Njuškam ja tako po brodu i kako ja prestanem da pevam i taj neko prestane da peva. Kako ja počnem da pevam i taj neko počne da pevam. Idem ja po brodu, osluškujem, virim… Pesma kao da dolazi sa svake strane… Čudo neviđeno…
Vrtim se ja tako oko sebe i nista mi nije jasno. Zapevam ja neku pesmu koju sam pomislio da taj neko ne zna…, ali zna taj sve. A peva, ne da peva… Počnem ti ja pesmu „Rastao sam pokraj Dunava..“, pevam ti ja „Dunave, Dunave, kraj tebe mi srce moje ostade…“ kad začujem pljusak vode iza mene i uzvik „Tako je… To je ta pesma… Bravo Čika Keko!“. Okrenem se i imam šta i da vidim… Jedna riba iskače iz vode i peva tu pesmu… Ne mogu da verujem svojim očima i ušima. Nije to što riba priča, pa sve ribe pričaju… Nije to što riba peva… Pevaju mnoge ribe… Nego što ta riba lepo peva… Peva kao slavuj… Peva tako lepo, tako lepo, lepo skoro kao ja…. Dobro, dobro, nije da se hvalim ali ja lepo pevam ali kad neko peva skoro kao ja…. Ali još nešto, ta riba mene poznaje a ja nju ne znam?
Peva ona, sve poskakuje i pljuska…
„Jeli mala, čija li si ti?“, upitah je ja glasno.
„Nisam ja mala, ja već znam da čitam i pišem…“, ponosno mi ona reče.
„Dobro, dobro, nego ko si ti i gde si naučila tako lepo da pevaš“, interesovao sam se ja.
„Pa to sam ja Čika Keko, vaša komšinica, Evgenija – sremska melodijska ribica“, veselo će ona.
„Nešto te se ne sećam, dete moje“, začudio sam se.
„Pa ja sam pevala u horu „Panonske ribice“ koje su vas pratile na turneji „Raspevana Panonska ostrva“…,“ reče ona.
„A ti si ona mala slatka što je uvek kasnila na probe pa si morala malo i u ćošku da stojiš“, setih se ja.
„To sam ja“, reče ona malo postiđeno.
„Ala si ti narasla… I što lepo pevaš…“, priznao sam.,
„Pa eto, stalno vežbam. Uskoro ću da snimim i prvi CD…“, hvalila se Evgenija.
„Lepo od tebe“, rekoh.
„A sada Čika Keko žurim. Imam koncert u Bešenovu i ne smem da zakasnim. Ako imate vremena svratite da me čujete…“, doviknu ona i otpliva pevajući.
Baš lepo od nje što tako lepo peva.
Da li neko od vas zna lepo da peva? Ko hoće da peva sa mnom i Evgenijom? Ko hoće neka mi se javi. Taman kad god nećete da spavate možete da vežbate pevanje. Pošto tada svi spavaju niko vam neće smetati… Pošto ni sada ne spavate možemo i mi jednu zajedno da zapevamo.
Paprika mi ljuta, dok je rotkva blaža
Kupus mi je sladak, šargarepa draža
Krastavac mi prija i paradajz godi
Ja baš volim krompir kada dobro rodi
Od luka i plačem, jedem ga kad neću
Sve moram da volim, nemam neku sreću
Ala je to divota kada se ne spava… Vidim da i vi uživate. Ja baš uživam. Zašto bih spavao? Kome se još danas spava? Nespavanje je najlepše. Ne spavajte. Jer ko spava mora da i ustane. Mi smo već ustali i ne moramo opet. Ko god reši ovu zagonetku ne mora da spava.
Kreketanjem svojim iz bare nam javlja
Da je roda stalno voli da zlostavlja
Pa skakanjem ona zaklon svuda traži
I dok se spašava njeno ime kaži.
Ko zna rešenje? Ne spavajte već tražite odgovor. Da li treba da ponovim? Čujete li me…? Juhuuuu! Ima li koga. Nema spavanja jer se i meni ne spava.
Hajde da čujem tačan odgovor. Ko zna? Žaba? Kako to? Svi znate? Ma hajdete, to je nemoguće…
Svi znate i svi hoćete na spavanje… Pa kako? Nagrada je nespavanje… Eto, ako vi odete da spavate sa kim ću ja nespavati? Zeeeev… Izvinite na zevanju, omnaklo mi se. Nemojte ići.
Odmorićete se i sutra u školi dobiti peticu. A kome treba petica?
Pa dobro, nije loša peeetica… Dobićete peticu i bez spavanja. Zeeev… Evo, ja neću da spavam…, samo malo zevam. Nemojte da idete da spavate kad vas lepo molim. Nemojte… Neću ni ja… I nećuuu… Možda samo malko… Malko… Zeeeev…. Laku noć.
