Oooo, koga to moje oči vide… Svi ste tu…. Čekaj da vidim… Niko ne fali ali ima i nekih novih… Za one koji me znaju i koji me ne znaju ja sam Čika Keka… Čika Keka legenda Panonskog mora i okolnih okeana, reka, rečica i potoka. Da, da, to sam ja Čika Keka neumorni borac protiv spavanja. Takoreći ja sam borac za nespavanje. Ne volim da spavam pa to ti je… Što da spavam, šta tu ima lepo? Kad spavam ne mogu da sviram, jedem, pevam, igram se sa igračkama… A ko spava taj brzo poraste i nema vremena da se igra sa igračkama. Ja neću da porastem… Mada, doduše, već sam nešto malo i porastao… Ali zato nemojte vi…. Jer kad porastete tu nastaju problemi. Zaljubite se, oženite se, imate decu koja neće da spavaju… Pa bolje je da vi budete ti koji ne spavaju nego da imate decu koja neće da spavaju… Veliki imaju velike probleme a mi mali male…
Međutim nije to baš uvek tako. Jedan moj mali drugar je imao veliki problem. U pitanju je moj drugar, koji je mali rastom ali je moj veliki prijatelj, Vrabac Mrvica. Mi smo se družili, igrali fudbal, slepe bake, žmure, igrali smo video igrice, igrali smo se Supermena, Nindža, skupljali smo sličice… Iako je on bio nešto manji i niži od mene to nam nije smetalo da se družimo.
Bilo je to sve lepo dok nije pošao u školu. Tad su nastali veliki problemi za Mrvicu. Torba je bila suviše velika za njega i suviše teška. Nije znao šta da radi. U školu je morao da ide a ko ide u školu mora da nosi i knjige sa sobom. Ko nosi knjige on ih nosi u đačkoj torbi. Probali smo svašta. Probali smo da nabavimo manju torbu za Mrvicu, ali u nju nisu mogle da stanu knjige… Probali smo da nabavimo manje knjige ali male knjige niko ne pravi… Nismo znali šta da radimo. U školu se mora ići. U početku je Mrvicin tata vrabac zvao celu familiju da pomogne Mrvici da nosi knjige u školu pa je svaki odlazak i povratak iz škole ličio na veliki familijarni skup. Tu bi se skupili stričevi i strine vrabci, teče i tetke vrabci, kumovi i kume vrabci, babe i dede vrabci, dalja rodbina vrabci… Svi oni su zajedno nosili Mrvicinu torbu do škole i nazad iz škole. Beše to naporno… Počeše i tu problemi… Prvo jedan stric je morao na službeni put pa nije mogao da dođe, pa se onda jedna ujna prehladila, pa dedu bole noge… I tako, kad god bi neko falio ostalima je to jako teško padalo. A kad bi dvoje falilo, jedva su stizali do škole… Problem, veliki problem za malog Mrvicu…
Šta da se radi? Nisam bio pametan. Ja mu nisam mogao pomoći jer sam morao da plovim, da vijam gusare, tražim izgubljeno blago, pomažem brodolomcima… Možda bih mu mogao ponekad poneti torbu ali nisam mogao stalno…. Moralo se naći neko drugo rešenje…
Idem ti ja tako zamišljen ostrvom Fruška gora i čujem kako neko plače. Okrenem se i vidim kengura kako plače.
Priđem ja njemu i pitam ga: „Ko si ti i zašto plačeš?“
„Ja sam Kengur Skočko i plačem jer niko neće da se igra sa mnom“, reče on.
„A zašto niko neće da se igra sa tobom?“, baš me je zanimalo.
„Pa, zato što sam tek skoro došao da živim ovde i svi se boje kad ja skačem“, žalio se on.
„Zašto onda tako skačeš?“, pitao sam ga.
„Pa u zemlji Australiji, iz koje sam se ja doselio, svi mi skačemo. Stavimo prijatelje u ovu torbu na mom stomaku i skačemo a ovde niko neće ni da skače sa mnom, ni da uđe u torbu!“, objašnjavao mi je.
Meni sinu sjajna ideja. Odlučih da upoznam Skočka i Mrvicu… Neka Skočko u svojoj velikoj torbi nosi Mrvici knjige u školu i iz škole! Tako će i Mrvica imati pomoć i Skočko će imati druga… Kako reših tako i uradih. Samo da ste videli… Nije bilo srećnijih na svetu od Mrvice i Skočka. Postali su nerazdvojni drugari.
Da li neko od vas pomogne drugu ili drugarici da ponese torbu? Evo vam sada prilike da pomognete meni da ne spavam, tako što ćemo zajedno nespavati… Dok ne počnemo da nespavamo evo jedne pesmice…
Naš se Mesec oko Zemlje kreće
Dok se ona sama sva vrti od sreće
Potom oko Sunca ona stalno ide
A to njeno kretanje oči nam ne vide
Ceo svet je onda, baš vrteška prava
Od koje me ponekad i zaboli glava
Ah, što volim kada uživamo ovako zajedno… Uživamo nespavajući… Nemoj da bi neko oko sklopio… Nije valjda da vam se spava. Nemojte. Evo jedne zagonetke da vas razbudi… Ko pogodi može da bira da li neće da spava ili će ostati budan…
Kokodače stalno kada snese jaje
A onda iz jajeta piliće nama daje
Pa skupa sa njima gužvu ona pravi
A ti sada brzo njeno ime javi.
Da li znate rešenje? Pa, vama govorim… Recite mi rešenje. Hajde, ko zna? Ko? Kokoška! Pa i nije neka zagonetka. Baš je bila laka.
Gde ste? Kakva je to tišina? Nema spavanja! Hoću da skačete, pevate igrate… Znam da vam se ne spava.
Ja bih, da sam neki zakon, zabranio odraslima da decu teraju da spavaju. Neka spavaju odrasli. Zeeeev… Oni i onako nemaju šta da rade, umorni su od posla, nervozni, neće da se igraju… Zeeeev… Juu, što me spopade ovo zevanje.
Mi imamo svašta da radimo po ceo dan, a naročito kada treba da se spava. To jest kada se ne treba spavati. Evo, sada kaaada mi se ne spaaava, ja bih baš mogao svašta da radim. Evo, zevam ali neću samo da spavam. Mmmmm…. Malo ću da razmislim šta bih mogao da raaadim. Zeeev… Auu, nikada mi se nije ovoliko zevalo. Razmislite i vi… Samo nemojte da spavate… Ja neću…, neću… Zeeeev… Laku noć…
