Тамо гдје талас гребене лиже
стара се кула крај мора диже,
кроз прозор блиста свјетлости зрак.
Тајанствени фењер у мрклој тами
кога ли зове, кога ли мами,
коме ли даје на мору знак?
Ако у кулу завириш крадом,
тамо ћеш наћи чичу са брадом,
гледа кроз прозор у црну ноћ.
Зашто је тужан самотни дека?
Коме се нада, кога ли чека,
ко ли то има с пучине доћ`?
Никога нема да му се врати,
а старац чека, пролазе сати,
ниже се ланац дуг;
нада се мачку, славноме ловцу,
рибару смјелом и морепловцу,
бјеше му вјеран друг.
I
Старац и мачак, о, пуста туго,
у тврдој кули живјели дуго,
кретали у лов у ноћи свјеже,
у залив тихи спуштали мреже,
бродили морем до зоре сјајне,
сазнали многе његове тајне.
Знали су зашто море се љути,
знали шта мисли и када ћути,
читали његов мук.
Знали су узрок његова гњева,
кад страшну пјесму освете пјева
из тешке буре хук.
Док вријеме зими поспано тече
и старој кули прилази вече
носећи сиви вео,
крај мале пећи, вреле и будне,
старац је приче причао чудне,
а наш је мачак прео.
Причо је старим потмулим басом
о доброј риби са људским гласом.
На коме мору, познато није,
уз оток неки залив се крије,
од страшних бура спас;
у њему живи рибица лијепа,
рибица мудра, злаћаног репа,
у ње је људски глас.
Кад обноћ бура на мору дува
и моћан талас у лађу грува,
грми у мраку слијепом,
рибица добра морнаре зове
у тихи залив нек журно плове,
свијетли им златним репом.
Кад би у залив бацила срећа
рибара чичу погнутих плећа,
старост га брзо мине,
рибица дође, не треба звати,
одмах му снагу и младост врати,
док само репом сине …
О доброј риби што чуда твори
слушао мачак, око му гори.
Протиче вече и ватра пламти,
а мачак причу старчеву памти.
II
Године горе ко тиха свијећа,
рибару старом свијају плећа,
снага се топи, око се мути,
времена тешка старина слути.
Мрежа му тешка, весло још теже,
вјетар га сваки хладноћом реже,
с пријетњом се море гиба.
Узалуд зову даљине драге,
старини тужном нестало снаге,
све му је мање риба.
Заплака старац за ноћних сати:
„Младости моја, врати се, врати!“
Плакао рибар, а мачак слуша,
жао му старца, боли га душа,
тешку му тугу блажи:
„Мачак ће поћи — тако је рекȏ —
рибици доброј, тамо далеко,
да твоју младост тражи.“
Поскочи мачак чило и ведро, на малој
барци подиже једро
и скиде шешир свој:
„Наћи ћу гдје се рибица крије,
донијети младост што могу прије,
чекај ме, старче мој!“
Путује барка ко лабуд бијели,
на прамцу Мачак, капетан смјели,
пажљиво стражу стражи.
Мачак се морем незнаним скита,
незнаној земљи у сусрет хита,
рибицу добру тражи.
Обишла барка, сијекући вале,
чудесне земље, отоке мале,
шарени цвјетни рај,
стигла до шуме гдје удав спава,
тамо гдје чујеш тигра и лава,
великих звијери крај.
Капетан Мачак на барци лакој
за рибу пита у земљи свакој,
вјечно га нада кријепи.
Гдје год стиго, неко би рекȏ:
„Рибица добра живи далеко,
напријед, морнару лијепи!“
И најзад Мачак, побједник мора,
стиже до земље ледених гора,
у крај сурове климе.
Тамо га срете с бјеседом красном
чудан господин у фраку масном,
пингвин, министар зиме.
На крају пингвин такође рекȏ:
„Рибица добра живи далеко,
још имаш много прећ.
Нека ти барка још брже лети,
и кад је нађеш, мене се сјети,
па ми донеси пећ.“
У зору Мачак заплови даље,
пингвину поздрав са барке шаље,
весело капа маше.
Напетог једра барчица јури,
у сусрет киши, олуји, бури,
прамцем капљице праше.
Небо се мрачи у руху мрком,
олуја силна долази трком.
Док вјетар водом бразда и рије,
над малом барком галеб се вије,
познаје бурне дане,
види Мачак у пропаст лети,
па, оштро виче:
„Потоп ти пријети,
врати се, капетане!“
Не слуша Мачак, већ кличе жарко:
„Повратка нема, напријед, барко,
рашири једро-крило!
Нек вјечна младост побједу слави,
борим се за њу ко јунак прави,
таквих је увијек било!“
Док бурно море около јечи,
капетан чује старчеве ријечи,
тужаљку друга драга,
прати га шапат из ноћних сати:
„Младости драга, врати се, врати,
давно ме изда снага.“
Сјети се Мачак старине драге,
па јури напријед са више снаге,
вјетар га пјеном пљуска.
У љутој бури лађица-чигра
на гриви вала помамно игра,
лагана ломна љуска.
Облаци језде, страхота сама,
барчицу малу захвати тама,
за громом ори гром.
У густом мраку без једног зрачка
однесе бура барку и Мачка
у дивљем трку свом…
На небу зора јавља се сива,
по мору капа Мачкова плива.
Пусто је на све стране …
Тужно се јутро над водом рађа.
Куд ли је твоја отишла лаћа,
јуначки капетане?!
III
У кули старој фењер гори,
пламен се жути са тамом бори,
на море баца зрачак.
Уз прозор ћути старина сиједа,
тужна ока пучину гледа,
да ли се враћа Мачак.
Вечери једне, у сутон меки,
до куле чамац доплови неки,
у њему дечак вити
срдачно руку старини пружи:
„Рибару добри, више не тужи,
ја ћу ти младост бити!
Шаље ме теби с поруком лијепом,
рибица добра са златним репом
да унук будем твој,
и да ти младост замијеним,
на тешкој барци у лову смијеним,
да с морем водим бој.“
Чуди се старац дугачке браде:
„Откуда риба за мене знаде?“
„Рибица добра на мору јужном,
нашла је капу с поруком тужном
и на њој крви трачак:
„Јуначки гинем у бури, знајте,
старини моме замјену дајте!
Поздрав!
Капетан Мачак.“
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Од тога дана, за Мачком другом,
плакао старац дуго и дуго …
Па ипак, нада трајно се гаји:
из куле старе свјетиљка се сјаји,
док тама свуда влада.
А тик уз окно рибар се свио,
угасла ока, обневидио …
Вјечно се Мачку нада …
