Nije to bilo ni tako davno kada deca nisu imala telefone i dan su provodila igrajući se napolju, a kad ogladne skoknu do kuće na brzinu.
Na krišku hleba, koji je tad pečen u kućnim paorskim ili, leti, u krušnim dvorišnim pećima, u cipovkama od po tri kilograma, pa su kriške bile poveće, namaže se kašičica svinjske masti iz one velike emajlirane kante poklopcem, u koju bi stalo po 10 kg masti, malo se po njoj pospe soli i tek prstohvat mlevene slatke crvene paprike (ili one tucane, iz avana) – i gozba je gotova. Pa koliko gladne dece – toliko i kriški hleba, koje bi dečurlija uzela prljavim ručicama i odjurila nazad na prašnjavi sokak, na igru.
Ako hleb padne na travu ili u prašinu, a padao je, naravno, uvek na namazanu stranu, samo se malo oduva, poljubi i nastavi sa jelom.
Mada „sirotinjska“, ovo je bila energetski veoma snažna hrana koja je držala decu sitom satima.
Velika kriška hleba i masti davala je dovoljno snage za celodnevnu jurnjavu napolju, a osećaj sitosti trajao je sve do ručka ili večere.
