Jedne večeri zamolih dedu da mi opet priča štogod. On se malo zamisli a onda reče:
– Ne mogu baš ničega da se setim što ti već nisam pričao.
Bi mi žao. Utom spazih kroz prozor kako kočijaš utera u dvorište puna kola kamenja. Deda reče:
– Baš su jaki ovi naši konji!
– Zaista jaki – odgovorih ja.
– A šta je jače od konja? – upita deda.
– Vuk – rekoh ja smešeći se.
– A šta je jače od vuka? Kazuj brzo!
– Lav – rekoh da pokažem kako umem brzo da odgovaram.
– A šta je jače od lava?
– Mreža.
– A šta je jače od mreže?
– Miš.
– A šta je jače od miša?
– Mačka.
– A od mačke?
– Pas.
– A šta je jače od psa?
– Zima.
– A od zime?
– Dobra kabanica.
– A od kabanice?
– Molјac.
– A šta je jače od molјca?
– Batina kojom se isteruje iz kabanice.
– A šta je jače od batine?
– Čovek, jer može da je prelomi.
– A šta je jače od čoveka?
– Starost.
– A od starosti?
– Smrt.
– A od smrti?
Tu sam zastao. Ne znam šta da odgovorim.
Deda me ozbilјno pogladi po čelu pa reče: – Od smrti je jače lepo i pošteno ime. Čoveka sahrane, ali se njegova dobra dela još pominju. Čovek istrune, ali za njim, ako zasluži svojim: vrlinama, još dugo uzdišu.
Eto šta je jače od smrti!
