Зачу облак пољског миша
да се спрема страшна киша.
Облак капут навукао,
тамни шешир натукао,
преко неба зајуриша.
Ни сам не зна од чег’ бјежи,
страхом му се тијело јежи.
Вјетар га за рукав хвата,
шта се збива и не схвата,
облаку се дрско смијеши.
Бјежи облак да се склони,
лети, трчи, ноге ломи.
Ни слутио јадан није
да из њега киша лије,
док од страха сузе рони.
Сав престрављен ко без наде
jош јаче се бијегу даде,
изгубљен је сасвим био
пола неба превалио…
А, тада га већ нестаде.
