Buljave joj oči,
pa lovi po noći,
posle svakog lova,
ode da odmara ta premudra…
(sova)
Kitnjast ima rep,
velik, baš i lep,
lešnici joj hrana,
a kuća joj grana.
(veverica)
Kuća joj je bara,
ona joj je sve,
u njoj živi, rado peva,
kre, kre, kre!
(žaba)
Nema noge,
brzo beži,
od nje svaki
stvor se ježi.
(zmija)
Makaze ima,
krojač nije,
u vodi živi,
riba nije,
oklop nosi,
vojnik nije.
(rak)
Osam nogu ima,
poznato je svima.
Brzo mrežu svoje plete,
muve u nju često slete.
(pauk)
U jesen kreće prema jugu,
gde ostaje zimu dugu.
Kada dođe proleće,
opet nama doleće.
Draga nam je ova ptica,
a zove se…
(lastavica)
Bodlje ima,
kaktus nije,
uplašen se brzo,
u klupko tad svije.
(jež)
U šumi živi
al’ često selu ide,
šunja se tiho,
da koke je ne vide.
(lisica)
Odelo raznih boja
ova buba ima,
al’ crveno s tačkicama
najdraže je svima.
(bubamara)
Dva šarena krila,
livadama rado lete,
pa na cveće slete.
(leptir)
Kuću gradi u šumici,
u šupljini starog hrasta,
sva je hitra, brza, laka,
na telu joj meka dlaka.
(veverica)
Dugokraka, dugovrata,
a pljosnate glave,
gleda kao s prvog sprata
ima li gde trave!
(žirafa)
Po leđima crne,
po stomaku bele,
u jesen se svaku
one na jug sele.
Po vazduhu uvek
one stalno lete,
zna ih svaki čovek
zna ih svako dete.
(lastavice)