Sastadoše se negde svi zečevi po zapovesti njihovog starešine, te im starešina reče:
– Braćo moja, srce mi se raduje kad na vas pogledam i toliku silu oko mene, ali nam nije više života na ovome svetu od ukora svih ljudi i svake četvoronožne životinje. Rugaju nam se da smo strašljivci i da se od svakoga bojimo, a od šušnja plašimo, a i jeste tako.
Ja zaista pod ovom sramotom neću više živeti, nego se idem utopiti u ono jezero.
Sad ko ima obraza i ko je moj – za mnom!
On krenu i svi krenuše za njim; ali kad dođu do vode, počnu žabe odjednom skakati od straha u vodu. Kad to vide starešina, povika na zečeve:
– Stojte ne topite se! Lažu ljudi i svako drugi ko govori da smo mi najstrašljiviji na ovom svetu; jer videste li kako poskakaše žabe u vodu od straha!
Nego, hajdemo svaki odakle je ko došao, te pričajmo po svetu; pa ko ne veruje – popasite mu svu pšenicu i ostali rod.
