Давно је то било – ко би време знао,
Кад је зецовима живот додијао,
,,Јадан је то живот!“ повикаше зеке,
,,Све стрепиш и трнеш од невоље неке,
Никад немаш мира, ни дању ни ноћи,
Не знаш кад ће ловац с хртовима доћи!“
Сви пођоше, дакле, због вечите страве,
Да у воду скоче, па да се удаве.
Кад је дошла руља, духа тако слаба,
До језера, ту је било много жаба.
А малене жабице кад спазише зеке,
У највећем страху повикаше: ,,Креке!“
Поскакаше, јадне, стрмоглавим скоком
Да се спасу у свом језеру дубоком.
Једно зече рече: ,,Пријатељи моји,
Гле, зар има кога ко се и нас боји!
Е, хвала ти, Боже!
Хајдмо, браћо, натраг, још се живет може!“
