Зимска вила све у бело обојила.
Природи хаљину од пахуља скројила.
Снег сакрио ливаду, кућице и кров
и двориште добило капут бели нов.
Шарене се шалови, капе, рукавице
што су баке исплеле деци од вунице.
И дрвеће гране крије испод снега.
Санке јуре весело са оближњег брега.
А на брегу стражар брижно децу чува
и не да да ветар снажни зимски дува.
На глави му лонац, шаргарепа – нос
има метлу, шалче, али стоји бос.
Одрасли га знају као Белић Снешка,
а дечица мила као Снежног Смешка.
Угљене му очи, стомак грудва бела.
Баш таквог чувара деца су желела.
Зима зими, бели. Све се живо смрзло.
Животиње поносно носе своје крзно
и с децом се санкају, грудвају и смеју
док пахуље сребрне неуморно веју.
Смешка се и Зима, сребрнаста вила.
Сву природу белим звездама покрила.
