Napolju je padao sneg. Pale su velike i pahuljaste pahuljice prekrivajući zemlju belim pokrivačem. Moja mlađa sestra Olja i ja smo izašle na ulicu kako bismo napravili ženu od snega. Jako smo se trudili i na kraju smo napravili lepu, vrlo veselu, snežnu baku. Tako smo je i nazvali kad smo završili posao.
– Devojke, vreme je za povratak kući! – мama nas je zvala.
Ali, mi nismo želele da se rastanemo od naše snežne bake.
– Ti idi, a ja ću ostati – rekla je Olja. – Žao mi je moje bake. Otići ćemo, a dečaci će је srušiti.
– Smrznućeš se… I mama nas čeka – zadrhtala sam od hladnoće.
– Ponesimo je sa sobom! – predložila je Olja. – Sećaš li se kako su deda i baka u bajci odveli Sneška kući?
– Ali ako ti i ja nismo u bajci, kako se možemo ponašati kao u bajci – rekla sam.
– Moramo da pokušamo – odlučila je Olja i viknula. – Daj sanke!
Polako smo je odvezli kući.
– Kakvo čudo! Rastopiće se! – rekla je mama, videvši nas sa snežnom bakom.
– Živeće na terasi – Olja je spremno odgovorila.
– Mi… mi… pokušaćemo da izmislimo večni mraz – rekla sam.
Sada naša snežna baka živi na našoj terasi. Svakodnevno se igramo s njom, pa čak joj i čitamo bajke kako joj ne bi bilo dosadno.
